Izvor: Politika, 25.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dinosauri na rasklapanje
Veliki sistemi mašinskog i metalskog kompleksa u većini slučajeva još traže kupca
Najbolja roba proda se prva, a ostala mora da se zapakuje u lep papir da bi primamila kupca. Ovo bi, ukratko, mogla da bude neka šaljivo-tužna ocena učinka privatizacije društvenog kapitala u čak osmoj godini njenog sprovođenja. Prehrambena, duvanska, farmaceutska industrija, pivare, cementare, prodate su „iz prve”. Drugim rečima, sve ono za šta je postojalo gotovo tržište.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Mnoga druga preduzeća u Srbiji, međutim, nisu imala tu sreću. Pogotovo veliki sistemi mašinskog i metalskog kompleksa, dinosauri naše tranzicije, koji u većini slučajeva, još traže kupca. Država je namerila prvo da ih restrukturiše, pa tek onda proda. U toj grupi je čak 56 preduzeća, a među njima veliki sistemi kao „Zastava”, RTB Bor, EI Niš, PIM, „Viskoza” i „Celuloza” iz Loznice, „Lola” sistem, „Goša”, „Zorka” Šabac, IMR, „Rekord”, „Matroz”, „Utva”, trstenička „Prva petoletka”"
Upakovana industrija
Svima njima je zajedničko da imaju mnogo zaposlenih, velike obaveze prema poveriocima, staru tehnologiju. Mnoga od njih zapala su u teškoće još početkom 90-ih kada su izgubila kooperante i tržišta nekadašnje Jugoslavije. To je, inače, sektor koji proizvodi repromaterijale za industriju, a u situaciji kada je ista ta industrija, usled sankcija i svih drugih okolnosti propala, njihov razvoj nije imao ko da povuče.
Da se ova preduzeća moraju posebno „upakovati” za prodaju, odnosno osloboditi dugova i viškova radne snage kroz socijalne programe, potvrđuje i Nebojša Ćirić, pomoćnik ministra ekonomije za poslove privatizacije. Iz dosadašnjeg iskustva, kako kaže, neka se mogu prodati samo u delovima, naravno oni zdravi programi, a neki kao celina.
– Često zaposleni odbijaju predlog prodaje u delovima, već insistiraju na prodaji u celini. Ima pozitivnih primera prodaje u delovima. Na primer, od „Viskozinih” 12 celina prodate su tri. Takođe od 25 „Gošinih” delova većina ima novog vlasnika. Posle dva propala tendera za trsteničku „Prvu petoletku” bliži smo ideji da je prodamo u delovima. U ovom slučaju već imamo jednog dobrog potencijalnog kupca veliku austrijsku i svetsku firmu „Palfinger” koja je zainteresovana za 3-4 ključna dela. Preduzeće je u dobrom stanju, radi, ima 6.000 zaposlenih. Problem „Ivana Milutinovića” je u tome što je opterećen dugovima još iz kraja 80-ih i 90-ih, a u ovom slučaju smo za privatizaciju kroz prodaju imovine, mada nije isključena ni mogućnost prodaje kapitala – objašnjava ovaj pomoćnik ministra.
U njihovom slučaju, prema Ćirićevim rečima, za državu nije bitan iznos kupoprodajne cene, jer ona ne ide državi već poveriocima, nego da se nađe strateški partner koji će obnoviti proizvodnju i ljude zaposliti. Na pitanje zašto država odlaže stečaj ili likvidaciju nekih od tih sistema, ili njihovih loših delova, Ćirić uzvraća da je stečaj nepopularna mera, a da je kod nas politički momenat stalno osetljiv, pa se mora voditi računa o socijalnom aspektu.
– „Matroz” je interesantan primer utoliko što su i sami radnici posle dva propala tendera shvatili da ih niko neće kupiti s tim iznosom obaveza. Doneta je odluka o stečaju, a prošle nedelje objavljen je poziv za prodaju ovog preduzeća u celini. Pri tom imamo zainteresovanih kupaca – kaže Ćirić.
Na primedbu da se privatizacija u Srbiji otegla mimo svih zakonskih rokova naš sagovornik iz Ministarstva ekonomije odgovara da po slovu izmenjenih propisa o privatizaciji do kraja ove godine mora da se formalno započne privatizacija i poslednjeg društvenog preduzeća u Srbiji, pa da tako očekuje i da privatizaciona sudbina pomenutih velikih sistema iz restrukturisanja bude zapečaćena do kraja 2009. godine.
Danilo Šuković, direktor Centra za ekonomska istraživanja u Institutu društvenih nauka, kaže da je sama ideja o restrukturisanju pre privatizacije u osnovi loša: „To je bacanje para na subvencije samo radi političkog marketinga onih koji su na vlasti, a ekonomski to nije racionalno. Ne možete vi nešto što je ekonomski neefikasno subvencijama da rešite. I MMF i druge međunarodne finansijske institucije najviše su kritikovali sve naše vlade upravo zbog toga. Ali političari to vole da rade, kao dele neke pare, produže agoniju i misle da su neki svoj rejting popravili. Što je još gore, ljudi se zavaravaju tim subvencijama da će se njihova preduzeća oporaviti i biti uspešna. Da nije tog zavaravanja ti radnici bi do sada tražili neko drugo rešenje, posao, išli bi u mali biznis.”
Velike gazde
Šuković kaže da je problem što se Zakon o stečaju i likvidaciji, koji nije idealan, ne primenjuje. Primenom tog zakona bi se videlo da li u tim preduzećima postoje neka zdrava jezgra.
– Koliko su još pre pet, šest godina pričali da imaju rešenje za „Zastavu”. A rešenje je tamo gde imate tržište i tamo gde imate uslove da dođe investitor. Kako oni u sadašnjim uslovima mogu da izdrže konkurenciju s „Tojotom”, „Opelom”, „Pežoom”. Mi nismo stvorili ambijent za pravi biznis pa zato investitori odlaze na druga mesta. Kupcu „Zastave”, na primer, nikakve uslove ne bih postavljao. Cena se ne može tražiti, nije bitna, važno je da se ona ekonomski oživi – izričit je Šuković.
Ovaj stručnjak kaže da je strašno što mi još u 2008. godini raspravljamo o privatizaciji društvenih preduzeća, a to je trebalo da se završi još 2003-2004. godine. Pri tom privatizacija javnih preduzeća nije ni započeta. „Sadašnji sistem privatizacije, po kome je cilj da se nešto proda i da se uzme neki novac, totalno je promašen. Kada se upadne u tu zamku, onda se teško izlazi iz nje, jer vi sada morate da nađete kupca za propalu firmu, što je vrlo teško. I druga krupna greška je to što hoćemo da dođemo do privatizacionih prihoda koji se potom stave u budžet. Onda se ministri ponašaju s tim parama poput velikih gazda, što im dobro dođe da njima prave čak i izbornu kampanju. Privatizacija se, međutim, radi da bi se našao pravi vlasnik. Onaj ko bi najbolje mogao da oživi „Bor”, „Zastavu”, kaže Šuković.
Jovana Rabrenović
[objavljeno: 26/04/2008.]
