Izvor: NoviMagazin.rs, 20.Apr.2018, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Mala privreda i "domaćinska ekonomija"
Pre neki dan zapala mi je za oko informacija Gradske uprave za imovinu Novog Sada da 118 poslovnih prostora u gradu zvrji prazno i čeka zakupce.
Čak 105 od ovih lokala u javnoj svojini nalazi se u “širem centru grada” i oni čekaju zakupce iako je reč o jednom od najdinamičnijih i relativno najuređenijih gradova u Srbiji, a glavnom gradu Vojvodine, gradu koji je tokom prethodna dva veka bio nadaleko poznat kao središte i stecište trgovine i zanata. Kad bi se spomenutom >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << broju “praznih prostora” za poslovanje dodali i neiskorišćeni lokali u privatnom vlasništvu, “spisak praznine” bi se verovatno dvostruko uvećao.
Neko će reći da je “prazno” tek oko 10 do 15 odsto ukupno raspoloživih lokala, ali i to bi mogao biti indikator da je konkurencija velikih objekata, trgovinskih centara velike kvadrature i visokih poslovnih palata i u Novom Sadu u velikoj meri suzbila “mali biznis” (osim kada su “kafići” u pitanju). Jer, iako cene iznajmljivanja spomenutih praznih lokala u strogom centru Novog Sada (koji je u tom smislu podeljen u tri zone) uglavnom nisu male, one verovatno nisu glavni razlog što je zakupaca nedovoljno. Ako čak i za samo 100 evra mesečno možete zakupiti mali lokal u centru grada, pa je relativno mnogo lokala ipak bez zakupaca, onda se može zaključiti da konjunktura za legalni mali biznis kod nas ipak nije povoljna, čak ni u najrazvijenijim gradovima.
Ima onih koji smatraju da je opadajući broj zakupaca lokala u našim gradovima povezan i s pojačanom borbom države protiv sive ekonomije, pa i sa “poreskom ofanzivom” gradskih uprava, koje pod pritiskom sve manjih transfera iz republičkog budžeta, sve agilnije sakupljaju poreze na imovinu od privatnih vlasnika poslovnog prostora. Kada se tim porezima dodaju raznovrsne lokalne i republičke dažbine (na isticanje firme i na druge dozvole i saglasnosti), onda se trošak lokala prilično uvećava. Svemu tome treba dodati i danas anahrone više cene infrastrukturnih usluga za lokale u odnosu na one koje plaćaju stanari stambenih zgrada (što smo, valjda, nasledili iz vremena “socijalističke borbe” protiv privatluka).
Najuverljivije deluju oni koji smatraju da je mali “beli biznis” uništilo vreme haotičnog uspona pijaca i raznovrsnih buvljaka, na kojima se prodaje sve “od igle do lokomotive” – dakle, robe koja je mimoišla sve carinske barijere i koja u načelu nije opterećena PDV porezom. Nedavno je Mirko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije, prvi put zavapio da država Srbija ovim putem gubi na stotine miliona evra poreskih prihoda.
Mala privreda, uprkos mnogobrojnim retoričkim izrazima podrške iz vrhova vlasti, pa i iz raznih fondova i poslovnih banaka, zapravo stalno oseća defekte celog privrednog sistema i ekonomske politike – koji sve više liče na model “domaćinske ekonomije”, to jest na model prema kojem centralna vlast odlučuje ko će i gde investirati, ko će i kako poslovati na polzu države i njenih nacionalnih interesa, ko će i koliku državnu pomoć dobiti i koji se političari moraju i smeju zvati na obeležavanje njihovih “privrednih pobeda”. Rečju, u državi u kojoj je “sistem” stavljen van snage, a političari “domaćinski brinu” o celoj privredi i njenom razvoju, jednostavno nema kapaciteta da se razvijaju uslovi u kojima će autonomno cvetati mali biznis. A bez malog biznisa koji, po prirodi stvari, retko dospeva na prve stranice novina i u prve minute informativnih televizijskih emisija, nema razvijene privrede u celini. Model “domaćinske ekonomske politike” objektivno je suprotan “privrednoj inicijativi” pojedinaca, pa i ekonomskim slobodama. On je štetan u najširem smislu jer tamo gde državni funkcioneri imaju sva privredna ovlašćenja, od države se očekuje i da reši sve privredne probleme po sistemu “domaćinske brige” – a to jednostavno nije moguće.
.jpg)
