Izvor: Blic, 05.Sep.2009, 10:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deficit i reforme
Ta fiksacija na fiskalni deficit je potpuno nepotrebna. Posebno ukoliko se ne zasniva na nekim jasnim kriterijima i svodi se na pregovaranje o procentima u odnosu na BDP, a da se ne zna zašto bi jedan bio prihvatljiviji od drugog. Poseban je problem to što se cilj smanjenja fiskalnog deficita može uzeti kao izgovor da se ne sprovodu reforme. Jer one, naravno, koštaju. Tako da može biti potrebno da se fiskalni deficit poveća kako bi se sprovele reforme. Šta, dakle, raditi u tom slučaju?
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Najpre je potrebno utvrditi šta se reformama želi postići i na koji će se način željeni ciljevi ostvariti. Potom je potrebno utvrditi koje su fiskalne implikacije tih reformi. Ovo je postupak čak i ako se samo razmatra fiskalna reforma. Recimo, ako je cilj da se obezbedi strukturna ravnoteža javnih rashoda i prihoda, dakle njihova izbalansiranost na duži rok, najpre bi trebalo sračunati šta to podrazumeva, a taj račun nije baš jednostavan jer se ne svodi na sabiranje (prihoda) i oduzimanje (rashoda). Iz toga, opet, proizlaze budžetske obaveze u svakoj godini reforme, recimo počev od sledeće.
Ako se pogledaju predlozi reformi, sve su one strukturne prirode. Opet, puko licitiranje o broju ljudi koje bi trebalo otpustiti i u kom periodu kako bi se postigle budžetske uštede nije način da se pristupi tom poslu. Sigurno je tačno da bi, recimo, mogla da se poveća efikasnost u obrazovanju pri postojećim potrebama. Ali reforme bi trebalo da se rukovode trajnijim ciljevima, a to bi sasvim lako moglo da podrazumeva povećane troškove na početku, a nije nemoguće ni da bi zahtevale povećane izdatke na obrazovanje i u dužem periodu vremena. To u najvećoj meri zavisi od toga koliko se želi uložiti u buduće generacije i u budući rast i potrošnju. Isto važi i za sve druge reforme.
U ovom se času raspravlja samo o cikličnom aspektu fiskalne politike: recesija je i nije preporučljivo pogoršavati je značajnijim smanjenjem javne potrošnje. No, to se dodatno zaduživanje usmerava u tekuću potrošnju, tako da ne preostaje ništa za reforme, a potrebne su i one koje se odnose na javni sektor u celini, a i mnoge koje se odnose na tržište proizvoda, na tržište rada, a i na finansijska tržišta. Ukoliko bi se te reforme preduzele, to bi u mnogim slučajevima podrazumevalo povećanje javnih rashoda i prekoračenje fiksiranog fiskalnog deficita.
Ovo je problem sa kojim se suočavaju sve zemlje, pa tako, recimo, i Evropska unija. I pre izbijanja krize je bilo jasno da je potrebno razdvojiti strukturni deficit od tekućeg ili cikličnog. Jer ako neka zemlja mora da reformiše penzijski sistem pošto je njegovo finansiranje neodrživo na duži rok, trenutni izdaci na tu reformu ne bi trebalo da se računaju u tekućem fiskalnom deficitu. Deficit je, naravno, svejedno tu, kao što je i dodatno zaduživanje i rast javnog duga, ali je njegova održivost dugoročna, a ne ona od godine na godinu ili čak na srednji rok.
Tako da bi bilo potrebno, najpre, utvrditi ciljeve i sredstva reformi, sračunati dugoročne fiskalne efekte i ustanoviti da li vode fiskalnoj ravnoteži, a poželjnost i održivost tekućeg deficita tretirati nezavisno. Tekući budžet bi trebalo da deluje protivciklično (da bude u deficitu u recesiji i u suficitu kada je privreda u usponu), a strukturni deficit bi trebalo da se namiri iz koristi koje će doneti planirane reforme. To bi imalo značajne posledice, ne samo po strategiju zaduživanja već i po poreski sistem, o čemu drugi put.
.jpg)
