Izvor: B92, 27.Maj.2011, 03:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Debakl privatizacije na veresiju
Novi Sad -- Ugovori o privatizaciji društvenih preduzeća neuporedivo su češće raskidani kada su ona kupovana na rate u odnosu na ona čija je cena odmah isplaćena u celosti.
Naime, u Srbiji je ukupno raskinuta oko petina svih privatizacija, što je procenat sličan kao i u svim ostalim istočnoevropskim zemljama.
Ali, kada je reč o preduzećima kod kojih je kupcu dozvoljeno da prodajnu cenu isplaćuje u godišnjim ratama taj se procenat značajno povećava, na 30 odsto.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << />
Prema podacima Agencije za privatizaciju, ukupno je tako prodato 1.366 preduzeća, od čega su 434 ugovora razvrgnuta.
Većinsko je uverenje u javnosti da je Agencija za privatizaciju nesavesnim kupcima često dugo davala "fore” i da nije na vreme raskidala ovakve ugovore. Ipak, ima mnogo slučajeva da su loše privatizacije raskidane po kratkom postupku, već pri prvom kršenju stavki iz kupoprodajnog ugovora. Na primer, ugovor za "Kućnu radinost” iz Temerina sklopljen je 31. marta 2003, a raskinut već sredinom jula iste godine, privatizacija apatinskog Apateksa obavljena je krajem maja iste godine, a razvrgnuta već početkom decembra"
Država je kupovinu na rate dozvolila sa namerom da ubrza privatizaciju. Stanje u društvenom sektoru privrede pre desetak godina bilo je katastrofalno, nedomaćinsko poslovanje, korupcija na štetu firmi i izvlačenje kapitala su bili endemska pojava. Domaćeg kapitala i kupaca nije bilo dovoljno, a strani investitori su bili mahom zainteresovani za velike kompanije.
Za male firme bilo je malo zainteresovanih, veoma često ni jedan potencijalni kupac, pa je na aukcijama, na kojima su nuđena mala i srednja preduzeća (velika su prodavana na tenderima) otvorena mogućnost isplate kupoprodajne cene u godišnjim ratama, kako bi se proširio krug potencijalnih investitora.
Ispostavilo se, pak, da dobar deo tih kupaca nije imao naročito ozbiljne namere. Kupovina na rate bila je dozvoljena samo fizičkim licima, a mnogi od njih bili su nedoučeni biznismeni sa kapitalom stečenim devedesetih godina čija su intencije bile u skladu sa devizom "ako prođe, prođe”. Odnosno, da vide da li će im krenuti u prvom periodu i da eventualno ostatak cene isplaćuju iz dobiti preduzeća. Ukoliko ne pođe dobro, trošak nije ogroman, uplaćena je tek jedna ili dve rate.
Bilo je, kao i kod ostalih privatizacija, naravno i onih koji su hteli da očerupaju kupljene firme i da iz njih izvuku kapital, ali to već nije pitanje privatizacije već privrednog kriminala.
U većini slučajeva privatizacija na rate bilo je reč o manjim firmama, koje su zapošljavale po nekoliko desetina radnika i čija cena mahom nije prelazila par desetina hiljada evra. Bilo je među njima i nekoliko većih, pre svih vojvođanskih poljoprivrednih i autoprevozničkih preduzeća koja nisu prodavana na tenderima već su išla na aukcije, poput ATP Vojvodina i Severtransa ili "Alekse Šantića” i drugih poljoprivrednih dobara. Ugovori su i u ovim slučajevima često raskidani, baš kao i kada se radilo o sasvim malim firmama.
