Izvor: Politika, 25.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cunami zvani „morava”
Vinom od autohtone sorte grožđa, koja je ime dobila po trima srpskim rekama, Valjevac Milijan Jelić odlučio da „potopi” daleki Japan
Valjevo – Donedavno niko nije čuo da je neko od Valjevaca u 2008. godini „čekirao” avionski let do Tokija. Tek po povratku sa prestižnog međunarodnog sajma hrane i vina „Fudeks – Japan”, na kojem je učestvovalo 14.000 firmi iz 46 zemalja, saznali smo da je taj srećnik bio Milijan Jelić, pedesetogodišnji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vlasnik podruma i vinograda iz sela Bujačića kod Valjeva.
U razgovoru za naš list Milijan je objasnio je da je na daleki put pošao po izboru vladine Agencije za unapređenje izvoza (SIEPA). Na ukusno uređenom štandu izložio je pet vrsta vina proizvedenog u svom podrumu. Učtivi Japanci, navikli na tradicionalno piće saki i i jeftina evropska vina, već posle prve degustacije bukvalno su okupirali Jelićev štand, i tako sve do završetka sajma. Brzo su naučili srpsko „živeli”.
Posebno ih je impresionirala „morava”, belo stono vino „isceđeno” od istoimene autohtone valjevske sorte grožđa. Među brojnim degustatorima, kaže Milijan, bilo je pedesetak poslovnih ljudi i uvoznika iz Japana, od kojih je njih petoro čvrsto obećalo da će, radi dugoročne saradnje, uskoro posetiti vinariju u Valjevu. Milijanov utisak je da će neodoljiva „morava”, s prvim brodskim kontejnerima, poput cunamija zapljusnuti japanske vinopije. Zbog toga, veli, neće biti presrećni Francuzi, Italijani i proizvođači iz južne Afrike, koji misle da na planeti i dalje nemaju u vinarstvu premca. Međutim, šta da se radi kada valjevska vinarska „podvala” na mala , ali sigurna vrata, ulazi u Japan.
Inače, podrumi i vinogradi Jelića nisu uobičajena tranziciona priča, niti jedno od snalaženja takozvanih ljudi od gume. Milijan Jelić, pravnik po obrazovanju, koji je u Češkoj napravio uspešnu karijeru, vratio se pre osam godina u rodno Valjevo. Na zaprepašćenje mnogih koji su ga znali, velike pare je počeo da ulaže u potpuno iščezlo vinarstvo. Savetovali su ga tada da ne baca novac i da se lati trgovine, koja donosi siguran profit. Takve „savetodavce” je, braneći se, podsećao na francuskog putopisca iz 18. veka Luja Žedana, koji je pored ostalog zapisao da na Balkanu nije pio ukusnije vino od onog iz sela u valjevskom kraju. Uvek je isticao, a potom i u afišu za buduću vinariju grafički ucrtao, da selo Bujačić leži na istoj geografskoj širini na kojoj je Bordo u Francuskoj, odnosno Toskana u Italiji. Da ipak ne greši jedino je mogao da čuje od svojih valjevsko-beogradskih prijatelja Dušana Mihajlovića, arheologa Željka Ježa, akademika Matije Bećkovića, kao i nekolicine novosadskih profesora vinarstva poput dr Vlade Kovača i dr Petra Cindrića, ali i češkog enologa Mareka Špaleka.
Za kratko vreme, uz ovakav „drim tim” konsultanata i dosta uloženog novca, znanja i ljubavi, proizvodna linija „tamuz” počela je da radi punom parom. Takođe su počela da pristižu visoka priznanja za kvalitet, kako sa domaćih, tako i međunarodnih smotri i festivala vina. Autohtona sorta „morava”, od ukupno 10,5 hektara vinograda, iz godine u godinu preuzima primat i širi se. Pelcer se primio. Podrumi „Jelić”, u kojima je ugrađena najsavremenija francuska tehnologija, spremni su da godišnje tržištu isporuče pola miliona boca.
Japanci su dovedeni pred gotov čin. Eto, zbog čega je jedan Valjevac stigao do Tokija. Bez koporana i šajkače.
B. Novović
[objavljeno: 26/04/2008.]
