Izvor: SEEbiz.eu, 02.Jul.2016, 19:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Četvrt veka od smrti Borislava Pekića
BEOGRAD - Veliki srpski književnik Borislav Pekić umro je na današnji dan pre 25 godina.
Jedan od najvećih srpskih i jugoslovenskih pisaca, Pekić je ostavio delo koje po vrednosti i obimu čini temelj naše literature: dvadesetak proznih dela, knjige dnevničkih eseja, autobiografskih zapisa i više od trideset drama, koje su postavljane u pozorištima ili adaptirane za radio izvođenje. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
U književnost je ušao preko >> Pročitaj celu vest na sajtu SEEbiz.eu << filma. Njegov rad je proglašen najboljim na anonimnom konkursu za originalni scenario Lovćen filma. Prema njegovom scenariju snimljen je film “Dan četrnaesti” koji je 1961. Prikazan na Kanskom filmskom festivalu.
Prvi roman “Vreme čuda” objavio je 1965. Kritikujući manjak slobode i odsustvo demokratskog dijaloga u društvu u svojim radovima, postao je trn u oku komunističkih ideologa. Za drugi roman “Hodočašće Arsenija Njegovana” 1970. dobio je NIN-ovu nagradu. Početkom sedamdesetih je otišao u London sa porodicom. U izbeglištvu su nastala njegova kapitalna dela kao što su “Kako upokojiti vampira”, “Zlatno runo” i “Besnilo”.
Ubrzo nakon Pekićeve smrti, februara 1993. godine, osnovana je Fondacija, s ciljem da čuva i publikuje piščevu zaostavštinu, koju čini preko 20 hiljada strana neobjavljenih zapisa, dnevnika i prepiske, kao i da neguje uspomenu na znamenitog književnika. Takođe je ustanovljena stipendija "Borislav Pekić", za podsticaj darovitim mladim piscima.
Osim što je bio jedan od osnivača Demokratske stranke, bio je i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, član Krunskog saveta i potpredsednik Srpskog PEN centra.
Pokušao je da se bavi i politikom, no razočarao se već nakon prvih izbora u Srbiji krajem 1990. godine. U izbornoj jedinici Rakovica izgubio od Vojislava Šešelja. Ideološke pozicije Pekića i Šešelja u tom trenutku bile su dijametralno suprotne: s jedne strane Evropa, s druge Velika Srbija. Pekić je video državu kao ozbiljnu zajednicu građana, dok ju je Šešelj video kao antievropsku zajednicu velikosrba ujedinjenih protiv manjina i suseda. Pekić je kritiku (čak najbolje) vlasti video kao neophodnu dimenziju demokratskog života, dok ju je Šešelj smatrao izdajom, dostojnom svake represije. Naposletku, dok je Pekić smatrao medije demokratskim korektivom vlasti, Šešelj je tretirao medije i novinare kao stoku koju treba tući i progoniti, napisao je nedavno Saša Ilić za Portal Novosti.
Pekić privatno bio je duhovit, ali uzdržan čovek. Voleo je i da zagleda u čašu kako je pre nekoliko godina svedočio njegov drug Mirko Kovač.
"Moj drugi bliski prijatelj, Borislav Pekić, veliki prozni pisac, pio je kao smuk. Unatoč krhku zdravlju, tamanio je žestoka pića s čudesnom izdržljivošću. Mogao je piti nekoliko dana za redom, bez jela i spavanja. U pijanstvu ga je krasila lucidnost i izuzetni smisao za humor. U Sarajevu, negdje 1966., nosio sam ga mrtvog-pijanog od bara hotela Evropa do Centrala. I dok sam ga vukao onako dugačkog, promrmljao je smijući se: “Sada je na tvojim leđima teret srpske književnosti!”
O njegovoj pisanoj zaostavštini brinu supruga Ljiljana i ćerka Aleksandra Pekić. Nedavno je dobio i spomenik u centru Beograda.
.jpg)
