Izvor: Večernje novosti, 04.Okt.2013, 23:26   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ceo svet “na nišanu“ Zastava oružja

KARABIN, repertirni mauzer, pištolji M57 i M70, najtraženije je oružje iz „Zastavinog“ arsenala koje se izvozi na američko tržište, a proizvod za kojim luduju jeste poluautomatski lovački karabin. Samo u ovoj godini Amerikancima je isporučeno čak 90.000 komada. Očekivanja su da će do kraja godine izvoz u Ameriku dostići 42 miliona dolara, što je za 14 miliona dolara više u odnosu na prethodnu. Da bi ispunila obaveze, fabrika je zaposlila još 500 ljudi. - Američko tržište je >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << ključno i posredstvom „Jugoimport SDPR“ naš lovačko-sportski program postao je brend - kaže Rade Gromović, generalni direktor „Zastava oružja“. Lovački i streljački program kragujevački oružari izvoze u skoro 40 zemalja. U godini jubileja - 160. rođendana, fabrika „Zastava oružje“ uspela je da poveća izvoz oružja za čak 80 procenata. - Ovo je veliki korak, ali daleko od toga da smo zadovoljni - kaže Gromović. - Da nema države, ne bismo opstali. Ona nam pomaže da preživimo, a svih 1.400 radnika bori se da se konačno popnemo na „zelenu granu“. Naš proizvod jeste politički, ali nije nam cilj da nas država mazi već da poslujemo profitabilno, oslonjeni na sopstvene snage. „Zastava oružje“ sve do februara prošle godine bila je značajan korisnik državnih subvencija. Od tada, ni dinara. Proces oporavka je vidljiv, ali još mnogo posla čeka i rukovodstvo i radnike da bi se nekadašnjem gigantu sa 12.000 zaposlenih i 10.000 mašina vratila stara slava. Od posleratne proizvodnje puške M48, Lepenicom je proteklo mnogo vode, a iz starih fabričkih hala izašli su milioni komada vojnog i lovačkog oružja. Danas, u fabrici koja je i pored svih teškoća ostala simbol srpskih oružara, proizvodi se najsavremenije streljačko oružje. Istina, na mašinama čija je prosečna starost 40 godina. Može li se biti konkurentan? - U živom blatu smo do pojasa, ali su nam slobodne ruke - kaže Gromović. - Cilj nam je da prodajom obezbedimo neto zaradu, redovno uplaćujemo zdravstveno osiguranje, servisiramo dobavljače i poslovnim bankama vraćamo kredite na vreme. Međutim, još nismo u mogućnosti da izmirujemo poreze i doprinose u punoj meri. Prema nekim proračunima za konsolidaciju fabrike u Kragujevcu je potrebno 30 miliona evra, a investicije bi prvenstveno bile usmerene na poboljšanje opreme. - Svakodnevno, neka od 1.100 mašina se pokvari, a kako je reč o linijskoj proizvodnji, troškovi zastoja su nenadoknadivi - kaže Gromović. - Za naše proizvode strani kupci tvrde da su svetskog kvaliteta. Ponosni smo jer iza tog uspeha stoje pre svega izuzetni majstori i vrhunski inženjeri. Da bi pomogla namenskoj industriji, Vlada je donela zaključak da državne banke na ime kredita oružarima obezbede 174 miliona evra. Ta injekcija pomogla bi srpskoj vojnoj industriji da se samouverenije vrati na svetsku scenu posle burnih godina izolacije koje su ovu industrijsku oblast najviše pogodile. - Konkurencija je, međutim, jaka i sve složenija, a mi svoju poziciju obezbeđujemo cenom, kvalitetom i poštovanjem ugovorenih obaveza - kaže Gromović. Osim u SAD, „Zastava oružje“ izvozi i na tržišta severne Afrike, Bliskog i Dalekog istoka, južne i jugoistočne Azije, kao i u supsaharske države. Među njima su i tradicionalni kupci kojima je u zlatnom periodu kragujevačka fabrika prodavala oružja merenih desetinama miliona dolara. - U bombardovanju su razorene fabričke hale, proizvodnja je stala, nastupile su sankcije i blokada - kaže Gromović. - Egzistencija 5.300 zaposlenih i njihovih porodica bila je neizvesna. Od moćnog industrijskog centra, Kragujevac je postao dolina gladnih. Nezadovoljstvo je izvelo radnike na ulicu, usledili su štrajkovi oružara... Ali preživeli smo, stali na noge. Iz krize koja je pretila da uguši fabriku izašli smo jači, samouvereniji, bolji. Ali ponavljam, bez pomoći države spasa nam ne bi bilo. U tom dramatičnom periodu fabrika je bila mezimče države, možda više od drugih. Razumljivo jer je kragujevačka oružara bila tempirana bomba socijalnog bunta koja je pretila da eksplodira. Kroz pet socijalnih programa Vlade, 3.600 radnika dobrovoljno je napustilo preduzeće. Podmladili su fabriku, angažovali i bivše radnike na privremenim poslovima. Prosečna zarada danas je 45.000 dinara. - Danas smo u potpunosti deo međunarodne scene - kaže Gromović. - Naši proizvodi su konkurentni najvećim proizvođačima oružja, a sa snažnim marketniškim nastupom osvojili smo nova tržišta. Hrabre nas pohvale starih i zainteresovanost novih kupaca što smo doživeli i na dva nedavna sajma oružja u Nirnbergu (Nemačka) i Las Vegasu (SAD). Šta kupci najviše traže? - Razvili smo gamu proizvoda, a možda najveća je zainteresovanost za automatski bacač granata (ABG), crnu strelu (teški snajper kalibra 12,7 mm), automat M-21 (5,56mm), automatski pištolj CZ 99 (u nekoliko varijanti), nekoliko tipova puškomitraljeza i mitraljeza, kao i čitavu lepezu sportskog i lovačkog oružja naročito karabina u različitim kalibrima - kaže Gromović.UNIKATI ZASTAVA je prodala više od 10.000 komada unikatnog ručno graviranog oružja. Pojedini primerci dostižu cenu i od 25.000 evra. Majstor, u zavisnosti od želje kupca, izrađuju reljefne motive, pa i portrete. Vlasnici ovog luksuznog oružja su domaći i strani lovci s dubljim džepom, ali i političari, ambasadori. Izuzetnog kvaliteta, rađeno čak i od plemenitih metala, ovo oružje jeftinije je recimo od onoga italijanske firme „Pereci“ koja set od tri lovačke puške nudi i po 300.000 evra. Od drugih oružara zbog komplementarnosti proizvodnje najviše sarađuju sa „Prvim partizanom“ iz Užica i „Krušikom“ iz Valjeva. - Imamo najsloženiji proizvodni program, a kad mi radimo, onda posla ima i za 2.000 kooperanata. U koordinaciji sa njima plasirali smo 10 miliona dolara. Sirovine nabavljamo na domaćem tržištu. U radionici lovačko-sportskog oružja, u dve smene, 230 radnika proizvodi lovačke karabine. Odavde je pre više od pola veka izašao i čuveni „tetejac“. Pištolj se i danas proizvodi po narudžbini, više kao raritet. Radojko Aleksić (52), metalostrugar, u ovom pogonu izbrojao je 31 godinu. Pamti, kaže, i vreme kad se udarnički radilo, ali i veliku muku kroz koju su fabrika i njeni radnici prolazili. - I dalje radimo na ručnim strugovima, ali su uslovi daleko bolji nego ranije - kaže, brišući čelo rukama crnim od ulja. Da bi bolje zaradila, većina radi prekovremeno, svakog dana od sedam ujutru do 18 časova i svaku subotu. Zarade su oko 40.000 dinara. Rukovodilac pogona Radovan Milutinović posebno hvali žene koje, rame uz rame s muškarcima, obaraju rekorde. Slavka Bubanja (52), glodač, u fabrici je tri decenije.KOOPERANTI NISU samo giganti deo namenske industrije Srbije. U ovom sektoru radi još 40 manjih preduzeća kooperanata koja proizvode delove i komponente. Proteklih nekoliko godina ove firme su obrnule desetine miliona dolara. - U ovoj hali provela sam najlepše godine, fabrika je moja druga kuća - kaže Slavka, štemujući alate. - Nije lako, stoji se osam sati, mašina traži da smo koncentrisani, sav osećaj je u ruci i sa punom pažnjom moramo da kontrolišemo njen rad. Miljana Lazarević (26), mašinski tehničar, od pre šest meseci radi po ugovoru na strugu. - Stariji radnici su ljubazni, predusretljivi, hoće da nam pomognu - kaže. - Ovaj posao moja je sigurnost. Presrećna sam što radim. Od kada je moj muž ostao bez posla, strahovala sam za budućnost našeg dvogodišnjeg sina Vasilija. Samo se nadam da će fabriku obasjati stara slava koju su upamtili naši roditelji. Sutra: Barut miriše na profit

Nastavak na Večernje novosti...