Izvor: Politika, 12.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ček kao noćna mora
Najviše problema imaju oni kojima poslodavac nije uplaćivao doprinose ili su radili u bivšim jugoslovenskim republikama Dugo priželjkivani odlazak u penziju za mnoge postaje prava noćna mora. Pre svega zbog papirologije koju u "tomovima" treba prikupiti i predati Fondu za penziono i invalidsko osiguranje zaposlenih. Zbog toga se ponekad na prvi ček čeka i po godinu dana.
Oni koji nisu bili te sreće da imaju revnosnog poslodavca, koji im je mesec za mesec uplaćivao penzijsko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i socijalno osiguranje, ili je zagubio "dokazni materijal", proći će i bukvalno socijalnu golgotu. Ne samo zbog toga što će na rešenje dugo čekati nego i zato što za sve to vreme neće moći da overe zdravstvenu knjižicu ili dobiju markicu za prevoz u Beogradu. Nisu ni radnici, niti penzioneri.
Manje bolno čekanje može biti samo za one koji su po odlasku iz firme uspeli da podignu otpremninu, odnosno zakonski minimum od tri plate. Jer, dok čekaju rešenje ipak imaju od čega da prežive, potvrđuju u Fondu PIO. A i znaju da im novac, čak i ako prvi ček kasni, sledi od dana kada su podneli zahtev za penziju.
Od početka ove godine na rešenje se, potvrđuju i u Fondu, čeka nešto duže. Uglavnom zbog nepovezanog staža i nepotpune dokumentacije. Na obradi se u ovom trenutku, ističu u Fondu, nalazi više od 20.000 predmeta. Čak i da je sva dokumentacija koju budući penzioneri prilažu kompletna i "na jednom mestu", Fondu bi zbog velikog obima posla trebalo najmanje 50 odsto više službenika koji rade isključivo na ovim predmetima.
Samo je lane, podsećaju u Fondu, obrađeno čak 80 odsto zahteva. Od podnetih 395.324 završeno je 340.831 i to u zakonskom roku od 60 dana.
Najviše problema imaju oni koji su radili u bivšim jugoslovenskim republikama, a kojima sada ne mogu zbog izgubljene ili spaljene dokumentacije da izdaju potvrdu o zaposlenju. Još ako u Srbiji nemaju 20 godina staža ili starosni uslov za penziju, moraju se dobro naoružati strpljenjem dok ne dobiju samostalnu penziju. Odnosno dok im penzijski fondovi iz bivših jugoslovenskih republika ne dostave papire.
Ima zapetljanih slučajeva, ističu u Fondu, kada je zaposleni menjao firme. Dovoljno je da samo jedan gazda nije uplaćivao doprinose i da se napravi problem. Jedina srećna okolnost može biti ako taj neko ima uslove za penziju i bez dokaza iz bivših jugoslovenskih republika.
Tako će bar dobiti privremeno rešenje za penziju, a konačno će stići naknadno, kada se prikupe svi dokazi o uplatama doprinosa. Oni koji nisu te sreće moraće da se strpe dok ne budu imali validan dokaz da su stekli uslove za penzionisanje, ističu u Fondu.
Stoga nije retkost da se podnosiocima zahteva predloži da sami sebi doplate staž, iako je to bila obaveza poslodavca. Glavobolju penzionerima prave i novi vlasnici firmi koji su prilikom kupovine preduzeća obećavali da će ispuniti socijalni program, uplatiti sve što nije regulisano, da bi potom odustajali pod izgovorom da je to ipak bila obaveza "onog prethodnog". Ima i slučajeva kada stečajni upravnici traže da im radnici plate za takve usluge.
Danas je najviše upravo takvih, ističu u Fondu, dodajući da je u vreme velike Jugoslavije bilo nezamislivo da neka firma ne uplaćuje doprinose, kao i da je devedesetih godina to postala praksa.
Kako bi ubrzali ceo proces, u Fondu PIO svakog meseca izbacuju listing sa podacima od 6.000 do 10.000 imena sa podacima o zaradama i stažu iz kog se vidi kome šta nedostaje za penzionisanje.
U Fondu PIO upozoravaju da budući penzioneri ne čekaju trenutak da raskinu radni odnos i tek tada krenu s prikupljanjem papira. Preporuka je da najpre provere šta im nedostaje od papira kako bi odmah posle zatvaranja vrata firme u kojoj su proveli radni vek smireno sačekali prvi ček.
Jasna Petrović
[objavljeno: 12.08.2006.]
