Izvor: Politika, 11.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bura u čaši mleka
U 2008. godini opala prodaja običnog mleka za 10 odsto, dugotrajnog za sedam, a kačkavalja čak za 40 odsto. – Ko će „platiti” sve manju kupovnu moć potrošača, da li samo farmeri ili i mlekare
Da li je moguće da je pad potrošnje mleka i mlečnih proizvoda u Srbiji toliki da najveće mlekare prestaju s otkupom, zbog čega proizvođači prete prosipanjem belog napitka ispred Vlade Srbije? Da li se prošle godine, kada još nismo znali da će svetska recesija zakucati >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i na naša vrata, štedelo na hrani? I to kada je standard ipak dostigao najveći nivo do sada. Zaposleni u Srbiji lane su u koverti nosili nekih 400 evra mesečno u proseku.
Mlekare su u poslednjih nekoliko meseci smanjile otkupnu cenu farmerima za dvadesetak odsto u proseku, a tiha devalvacija nacionalne valute dodatno ih je ojadila. Prerađivači su, istina, u više navrata, smanjivali svoje cene.
Direktor Subotičke mlekare Dušan Grujić, inače jedne od najvećih, kaže da imaju tolike zalihe da čak dva meseca ne bi morali da otkupljuju mleko. Jezikom brojki to znači da je pad potrošnje njihovih proizvoda oko 15 odsto.
U svim mlekarama potvrđuju da se ovi proizvodi manje kupuju. Agencija „Nilsen”, koja prati tržište mlečnih proizvoda, saopštava da je u 2008. godini opala prodaja svih ovih proizvoda za pet odsto. Mleka sa dnevnim rokom trajanja prodato je manje 10 odsto, dugotrajnog za sedam odsto, a kačkavalja za čak 40 odsto manje nego godinu dana ranije. Jogurti u celini se nisu manje prodavali, ali jesu oni obični – beli, dok je porasla potrošnja onih sa dodacima.
Uprkos rastu standarda, čini se da potrošačima nije bilo lako da litar običnog mleka plate 60 dinara, dugotrajno mleko 80 dinara, toliko i jogurt. Cene domaćih kačkavalja u maloprodaji su bile od 700 do 800 dinara po kilogramu, a sada su u proseku niže za 100 dinara.
Dragica Bolić, savetnik generalnog direktora „Imleka”, kaže da nije sporno da su mleko i mlečni proizvodi skupi. Razlog za to je, kaže, skupa sirovina, a od skupe sirovine nema jeftinog proizvoda. Problem je, kaže, nastao u leto 2007. godine, kada je cena žitarica, ne samo kod nas, već i u svetu, enormno skočila. Do tada je otkupna cena litre mleka bila u proseku 18 dinara. Zbog nestašice kupovalo se sve što je bilo u ponudi, a cena je rasla do 30 dinara po litru koliko je „Imlek” plaćao u proseku u decembru. Neke mlekare su, kaže, nudile i 35 dinara. Zbog dobre cene farmeri su povećali predaju mleka, ne proizvodnju, jer im se više nije isplatilo da prave sir za pijacu. Sada je prosečna otkupna cena u „Imlekovom” slučaju 23 dinara po litru.
– Mlečni proizvodi su poskupeli i nastao je bumerang efekat. Već u martu prošle godine narušena je ravnoteža potrošnje i proizvodnje i krenuli smo s akcijskim prodajama, a tokom godine snižavali smo cene nekoliko puta. Primarni proizvođači mleka naučili su, izgleda, da otkupna cena mleka mora da ide samo naviše. Ali, tržište ima svoje zakone. Pogledajte šta se dešavalo u svinjarstvu ili sa žitaricama. Napad na mlekarsku industriju imao bi smisla da mi nismo snižavali svoje cene. Prošle godine prema trgovinama išli smo sa cenom od 53,5 dinara za obično mleko, a sada sa 49,9 dinara. Računajući kurs evra, naša proizvođačka cena je manja za 12 evro centi – kaže Dragica Bolić, dodajući da će oni svoje kooperante zadržati po svaku cenu i podseća da redovno isplaćuju mleko.
Za ružnu sliku u javnosti okrivljuje one farmere koji nemaju dugoročne ugovore, već „šetaju” od mlekare do mlekare, ostavši pri tom dužni opremu ili junice koje im je prethodna mlekara dala.
I lanjski uvoz mleka u prahu je, po njenim rečima, „zamutio” tržište. Prošle godine konditori su uvezli više od 3.500 tona sušenog mleka, što je gotovo polovina njihovih potreba. Domaće fabrike sada imaju velike zalihe, država je intervenisala otkupom 300 tona, ali konditori i dalje uvoze ovo mleko, jer je jevtinije od domaćeg.
Na pitanje zašto industrija „Bambi Banat” ne kupi mleko u prahu od „Imleka”, čije zalihe premašuju 1.300 tona sušenog mleka, jer su svi deo sistema „Salford” ili „Dunav hrana grupe”, Dragica Bolić odgovara da svi oni u okviru svog dela moraju da vode računa o profitu.
– Uvozno mleko u prahu je jeftinije, jer njihove države subvencionišu plasman viškova. Slično je i sa tvrdim sirevima koji su nama velika, da ne kažem, nelojalna konkurencija. Njihova nabavna cena je samo 2,2 evra po kilogramu. Niko ne može da ga napravi po toj ceni. Mi smo i sporazumom CEFTA i Prelaznim trgovinskim sporazumom izloženi konkurenciji, a tako će biti i nadalje, to za nas nije sporno. Ali jeste to što van zemalja u okruženju mi naše proizvode ne možemo da prodamo. Iako iz Ministarstva poljoprivrede saopštavaju da će nam EU odobriti uvoz, to ni izbliza nije tako. Tu još ima mnogo nerešenih uslova – kaže Dragica Bolić.
Kao i mnogi drugi, i u mlekarskoj industriji se pribojavaju „iznenađenja u poslovanju” ove godine. Nije nemoguće da će njihovi proizvodi biti još skuplji za slabiju kupovnu moć potrošača, a pitanje je ko će to da plati. Da li samo farmer ili i mlekara. Država kao da je digla ruke od stočarstva i prepustila ga tržištu koje je haotično, pa tako nastaju veliki rasponi u cenama i kod mesa i kod mleka. To je dugoročan posao u kome nema brzih rezultata, a krava, pride, nema slavinu.
Jovana Rabrenović
[objavljeno: 12/03/2009]
