Izvor: Politika, 13.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bugarska uspešno brani lev
Zahvaljujući stranim direktnim investicijama, jer je privatizacija odavno završena, deficiti se pokrivaju, a evro i cene drže pod kontrolom
Od našeg specijalnog izveštača
Sofija – Našeg dinara nema na kursnim listama u Bugarskoj, ali se preko evra, ipak, može zameniti. Za sto dinara – dva leva. Bar tako se menjao ovih dana u pojedinim zimskim turističkim centrima (Borovec, Bansko) u kojima su naši ljudi među najbrojnijim gostima. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << I to da nam ljubazni domaćini učine, a ne zato što su im dinari preko potrebni. U nekim prilikama, u šta se mogla uveriti i grupa beogradskih novinara koja je u organizaciji Državne agencije za turizam boravila nekoliko dana u Bugarskoj, prodavci ili konobari ljubazno bi zamolili da zamenimo svoje evre za leve. Nisu im potrebni, jer do stabilnog evra, koji uporno godinama brane, mogu doći gotovo na svakom koraku. Evro staje oko 1,95 leva, dolar je 1,47, funta – 2,11, a „švajcarac” – 1,20 leva. I tako godinama. Sivo tržište ne postoji.
Pitamo domaćine kako im, za razliku od nas, uspeva da kurs leva brane i odbrane. Odakle im pare za to? Mada turistički poslenici nisu baš najkvalifikovaniji sagovornici, pa još i za monetarna pitanja, suština odgovora je u zadovoljavajućem deviznom prilivu. Pre svega u direktnim stranim investicijama. Bugari su nakon sloma komunizma, kako bi to oni rekli, veoma brzo privatizovali sve što je vredelo. Vrednost stranih investicija je oko tri milijarde evra godišnje. Od izvoza dobiju više od šest, a turizam im donese između dve i tri milijarde evra. Uvoz im je vredan oko 10,2 milijarde evra. U deviznim rezervama im je 9,8 milijardi evra.
Bugarska je, to ne treba smetnuti s uma, od 2007. punopravni član Evropske unije, pa joj i po tom osnovu pripadaju odgovarajuća podsticajna i druga sredstva. Bugari su na tu činjenicu, da su u EU, veoma ponosni. Ne samo u običnom razgovoru. To što su nacionalna i zastava EU istaknute na državnim zgradama, sasvim je razumljivo, ali te smo barjake videli i na mnogim privatnim kućama unutar zemlje.
Da li se i bolje živi, pitali smo. Ne baš, rekli su nam sagovornici. Puno toga je poskupelo. Evropa je nametnula nova merila i standarde. Svega ima, ali je, čak i hrana, za prosečnu lanjsku platu od oko 250 evra, dosta skupa. Za ovu godinu se planiraju nešto veće zarade, pogotovo one koje se isplaćuju iz budžeta – i svih 300 evra u proseku.
U turističkim centrima, naročito u hotelima sa četiri zvezdice, Bugare gotovo da nismo sreli. Gosti su uglavnom stranci – Englezi, Skandinavci, Srbi, Rusi, Rumuni, ali i Grci i Makedonci. Domaći ljubitelji skijanja dolaze tek pri kraju sezone, birajući uglavnom jevtiniji smeštaj.
Osim fiksnog kursa, naš istočni sused uspešno se bori i sa inflacijom. U prva dva meseca cene su porasle svega 0,75 odsto. U Bugarskoj, koji ima nešto više od 7,5 miliona stanovnika, kao i mi, muku muče s natalitetom, ali ne i sa nezaposlenošću. Trenutna stopa nezaposlenosti je 6,5, ali zbog svetske recesije i finansijske krize, koja polako stiže i u Bugarsku, može se, kako procenjuju naši sagovornici, povećati do 7,1–7,2 odsto.
Ulice Sofije zakrčene su od jutra do mraka, zapadnim, ali i japanskim kolima. Na putu od Sofije prema Blagojevgradu mogu se videti na desetine parking-placeva sa hiljadama izloženih polovnih automobila.
Ima li kupaca? Sa 3.800 evra bruto domaćeg proizvoda po stanovniku, koliki je bio 2007. godine, prosečan Bugarin može doći do polovnog automobila, uglavnom na kredit. Da posao dilerima i uvoznicima ide dobro ne svedoče samo gužve na putevima i ulicama Sofije, već i konvoji šlepera punih polovnjaka iz Evrope koje smo sustigli do granice ili sreli u povratku.
Slobodan Kostić
[objavljeno: 14/03/2009]
