Izvor: Politika, 01.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Budimir – Boško Kostić
Budimir – Boško Kostić, jedan od poslednjih čuvara tajni srpskih finansija, zatvorio je svoj bankarski, ali nažalost i životni krug. Otišao je tiho i dostojanstveno, onako kako je živeo i radio. Napustio nas je bankar koji je umeo da se lepo osmehne i u najtežim trenucima.
Sve je počelo 5. februara 1935. godine u Kosovskoj Mitrovici, u porodici doseljenika iz Crne Gore. Učili su ga divni profesori gimnazije, koji su docnije imali bogate karijere pedagoga i stručnjaka na visokim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << školama u Srbiji, baš kao i mnogi njegovi školski drugovi. Kao sedamnaestogodišnjak postao je član partije. Hteo je 1953. da upiše filozofski fakultet. Otac ga je nagovarao da studira matematiku, jer je to, ipak, praktičnija nauka. Neka se filozofijom bavi kasnije, savetovao ga je otac. Pronalazi srednje rešenje i upisuje Elektrotehnički fakultet u Beogradu.
Iako je od partijske karijere bežao ko đavo od krsta, nudile su mu se razne profesionalne, pa i političke staze i bogaze. I opet ga je otac savetovao: da završi elektrotehniku, odsluži vojsku, a posle, kada malo sazri, već će znati šta mu valja činiti. Zaposlio se u fabrici "Dinamo", unutar "Elektrosrbije", odakle odlazi, na godinu dana, u čuveni "Vestinghaus".
Iz Amerike dolazi u "Progres", jednu od tri čuvene spoljnotrgovinske i reeksportne kuće Srbije. Bilo je to jula 1963. Brzo je položio ispite za bavljenje spoljnom trgovinom. I odatle ga put vodi opet u Ameriku.
Za 14 godina promenio je sva zvanja u "Progresu" – sve do funkcije generalnog direktora, gde je proveo četiri godine. Iz "Progresa" u avgustu 1979. prelazi u Udruženu beogradsku banku. Put ga ponovo vodi u Ameriku, gde otvara predstavništvo, a potom i agenciju te banke u Njujorku. Nakon novog povratka, postaje prvi čovek jedne od najvećih i najboljih banaka u SFRJ – Investbanke. U njoj, prema sopstvenom priznanju, provodi najlepših šest godina.
Ipak, 1989. godine, uoči raspada SFRJ, u Londonu vodi Anglo-jugoslav banku. Nažalost, već 1992. godine, počinje njena eutanazija odlaskom banaka članica iz Slovenije i Hrvatske, a potom i ostalih republika bivše federacije. Iako je ta banka nostalgičnog imena preživela i sankcije, jer Englezi, ipak, nisu bili rigorozni kao Amerikanci, osetio je da mu je došlo vreme da je napusti. Nevoljno, pokreće privatni biznis. Sve do povratka u Srbiju u jesen 2000. godine.
A onda su ga pronašli strani "lovci na kadrove" i ponudili mu da počne nešto sasvim novo – da otvori i vodi prvu "domaću banku sa inostranim kapitalom" – Rajfajzen banku. Sredinom maja 2001. dobija licencu za rad, a prvog jula kreće u posao sve do 1. novembra 2005. kada sa mesta predsednika Izvršnog odbora prelazi na mesto zamenika predsednika Upravnog odbora banke. Napravio je, naravno, čudo od banke, i to na tržištu Srbije koja se tek politički i ekonomski uspravljala posle dugih godina izopštenosti iz sveta.
Od pre neki dan, nažalost, seli se u istoriju domaćeg i inostranog bankarstva. Napustio nas je kao predsednik Saveta stranih investitora, a da nikada nije bio načisto, kako je znao u šali da kaže – da li je najbolji inženjer među bankarima ili bankar među inženjerima. Svejedno. Bio je i ostao naš Boško.
[objavljeno: ]
