Izvor: B92, 24.Okt.2010, 02:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bravar je bio bolji
Beograd -- Četiri petine građana smatra da se sve do početka 1990. živelo bolje nego sada. Građani su mogli da kupe više nego sada, ali zahvaljujući pozajmljenim dolarima.
Prema preliminarnim rezultatima istraživanja "Kako građani Srbije vide tranziciju iz socijalizma u kapitalizam", koju su radili Centar za slobodne izbore i demokratiju, Fondacija Fridrih Ebert, Centar za studije socijalne demokratije, čak četiri petine građana smatra da se pre devedesetih godina, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << odnosno u periodu socijalizma živelo "dobro", "vrlo dobro" ili "odlično".
Takvu ocenu iznosili su anketirani bez obzira na zanimanje, materijalni i profesionalni status, pol i uzrast. Da li je životni standard u socijalizmu zaista bio bolji? Goran Nikolić, ekonomista iz Centra za novu politiku, kaže da - jeste.
"Građani su realno sedamdesetih i osamdesetih godina mogli da kupe više nego danas. Tada ste imali i veću zaposlenost, što znači da je i više ljudi moglo da kupuje. To je u proseku tačno, ali načelno ne važi za sve proizvode. Danas je, recimo, lakše kupiti automobil strane proizvodnje nego tada", kaže Nikolić.
U ovom istraživanju, anketirani je trebalo da uporede sadašnje stanje stvari, devedesete godine i period pre 1990, uzimajući u obzir životni standard, stanje privrede, stanje političkog sistema i političke slobode. U istraživanju se navodi da je prema svim ovim parametrima socijalizam bio najbolji, osim po političkim slobodama.
"Kada se sve sabere, građani Srbije procenjuju da nam je najbolje bilo u socijalizmu (prosečna ocena 3,6), a da nam je danas nešto bolje (2,5) nego što je bilo za Miloševićevog vakta (2,4)", navodi se u istraživanju.
A na pitanje kada je u ovoj zemlji bilo najbolje, čak 81 odsto je odgovorilo da je to bilo u vreme socijalizma, deset odsto se izjasnilo za prvu deceniju ovog veka, šest odsto za devedesete, a tri odsto za vreme pre Drugog svetskog rata.
Iako preliminarni, ovi rezultati potvrđuju tvrdnje koje se vrlo često mogu čuti u javnosti i isto tako često naći na internet forumima - ako izuzmemo političke slobode, u socijalizmu je, bar što se životnog standarda tiče, bilo mnogo bolje.
Druga strana medalje je poreklo tog visokog standarda.
"Glavni razlog za takav standard je visoko zaduživanje Jugoslavije u inostranstvu. Šezdesetih se iscrpeo ekstenzivan privredni rast i zemlja se okrenula ka zaduživanja - mislim da je od 1974. do 1980. utrostručila svoj dug država i početkom osamdesetih praktično bankrotirala. Drugo, od 1965. otvorene su granice pa su krajem te decenije doznake, i to pre svega iz Nemačke i nešto manje iz Francuske, počele da budu značajan faktor održavanja standarda. To su bile takve količine novca od doznaka da su u platnim bilansima predstavljale jednu od najbitnijih stavki", kaže Nikolić.
Prema njegovim rečima, već su osamdesete godine bile krizne.
"Treba znati da dvadeset milijardi dolara onda i danas nisu iste sume. To je bio dramatično veliki dug. Stopa rasta je praktično bila nulta. Država je reprogramirala dugove i morala da smanji uvoz i poveća izvoz po svaku cenu. I onda je u vreme najvećih nestašica - recimo, nije mogla da se kupi kafa, benzin se nije mogao kupiti bez bonova - imala neverovatno dobar platni bilans. Zatim su inflacijom i depresijacijom kursa oborene žestoko i realne plate. Tako da se u nekim godinama događao i žestok pad standarda", kaže Nikolić.
Podaci Statističkog zavoda Srbije o kretanju realnih zarada od 1964. do 2008. godine delom potvrđuju tvrdnje Nikolića, a drugim delom pod veliki znak pitanja stavljaju uvreženo i anketom potvrđeno mišljenje o blagodetima socijalizma.
Naime, prema podacima ovog zavoda (vidi grafikon 1.) samo od 1974. do 1979. realne zarade su bile znatno više nego što su danas ili u vreme vlade Ante Markovića, krajem osamdesetih godina. Od 1980. do 1989. realne zarade niže su nego što su bile u prethodne tri godine.
Nikolić kaže da je na odgovore građane verovatno uticala i „nostalgija, potiskivanje loših sadržaja, pamćenje onih lepih, žal za mladošću, kao i bezbednost koja je stanovništvu bila najvažnija". Da i o tome može biti reč, potvrđuju i podaci koje u tekstu istraživanja navodi Tanja Jakobi, ekonomista i jedan od rukovodilaca ovog projekta.
Naime, iako danas 81 odsto ljudi tvrdi da se u socijalizmu živelo bolje, na samom izmaku tog perioda, 1990. godine urađeno je istraživanje slično ovome a u kome je čak 32 odsto anketiranih građana u užoj Srbiji izjavilo da ne može da podmiri troškove hrane i stanovanja (danas takvih, kako navodi Jakobi, ima 11 odsto), a „javno mnenje je procenjivalo da su godine od 1985. do 1990. bile godine nazadovanja".
Siromaštvo, kako navodi Jakobi, nije došlo iznenada, „već je trend siromašenja bio kontinuiran: od 1978. godine do 1987. godine stopa siromaštva povećala se sa 17 odsto na 25 odsto".
Ono po čemu građanin mogu da pamte socijalizam jeste to što mu je on pružao osećanje sigurnosti. Moglo je da se računa da će se u dogledno vreme dobiti neki posao, da će u preduzeću - ma kako ono dobro, a najčešće loše poslovalo - završiti svoj radni vek, da će redovno dobijati platu i da će moći da konkuriše za tzv. društveni stan.
Danas na to sve ne može da se računa - siguran posao više ne postoji, čak ni u državnim službama, redovnost isplate zarade zavisi od uspešnosti kompanije u kojoj se radi, a do stana se dolazi nasledstvom ili putem kredita. Ono na šta može da računa jeste neuporedivo veća plata, ukoliko radi, naravno, u dobroj firmi i ukoliko je sposoban.
U to „najbolje vreme" izbor u trgovini je ipak bio veoma ograničen - do kasnih osamdesetih, recimo, sportska obuća i odeća svodila se na izbor između „adidasa" i „pume", povremeno „tajgerica", uz proizvode domaćih „sporta", „jase" i „simoda". Oni sa dubljim džepom mogli su da potraže „starke" samo u „Komisonu", gde se prodavala roba sa carine, ili da ih naruče iz inostranstva.
Slično je bilo i sa odećom - nasuprot bezbrojnim firmama i markama koje se danas nude, za prosečnog kupca izbor se svodio na odeću „Beka", „Kluza", „Beteksa", ponegde slovenačke „Mure" i hrvatskog „Kamensko".
Verovatno je ključna razlika u ličnoj perspektivi: osamdesetih su ljudi i dalje mogli da gledaju u budućnost. Dvehiljadite budućnost za prosečnog građanina se svodi na sledeći dan.
Pratite specijal: NIS na berzi
