Izvor: B92, 25.Jul.2011, 03:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bolje propast nego da država pomaže
Beograd -- Država će najviše učiniti za privredu onda kada joj ne pomaže, i dalje smatra Aleksandar Stevanović, saradnik Centra za slobodno tržište.
Bez obzira na to što se tokom krize digla velika povika na liberale, on još nepopravljivo veruje teoretičaru Adamu Smitu, zagovorniku stava da nevidljiva ruka tržišta najbolje reguliše ekonomska dešavanja.
Državni prsti tu ne bi smeli da se upliću, čak ni po cenu da vlast gleda kako se firme gase i propadaju. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Ubeđen je da je kriza divna stvar koja s tržišta čisti ono što ne valja. Zagovornici državnog intervencionizma, s druge strane, smatraju da bismo, da je država tri godine sedela skrštenih ruku, sada imali industrijska groblja širom sveta.
Bez obzira na sve, tokom tri godine krize nijedan sastanak privrednika s političarima gotovo da nije mogao da se završi a da predstavnici i krupnog i sitnog biznisa ne ispruže ruku prema državnim zvaničnicima tražeći pomoć. Oni koji su do pre samo nekoliko godina državi poručivali da im najviše pomaže kad se ne meša, sada su ispostavljali sve duže i duže spiskove želja. Preduzetnici su tako tražili da država preuzme njihove dugove, a da za uzvrat dobije vlasništvo u firmi. Insistirali su da dinar bude stabilan, obavezne rezerve banaka manje, ali i da se novac iz deviznih rezervi odvoji kao pomoć privredi.
"Problemi su i nastali zbog prevelikog uplitanja vlasti, ovo je zapravo kriza raskalašne države koja je posezala za nerazumnim merama. Regulatori vrlo često nisu u stanju da predvide posledice svojih odluka. Moja shvatanja se uopšte nisu promenila", kaže Stevanović.
Ranije je isticao kako mi u Srbiji nismo imali ni „l" od liberalizma nego smo i pre krize živeli u nekom modernom socijalizmu, u kome se vlast pomahnitalo mešala u privatnu svojinu. Zato što nikada nismo ni bili u liberalizmu ne možemo ni da budemo u krizi nečega čega nema, objašnjavao je. Veruje da bismo imali krizu istih razmera čak i da američka država nije intervenisala spasavajući banke u drugoj polovini 2008. godine.
"Onog momenta kad bi nekoliko banaka propalo umnogome bi se smanjila mogućnost za ekonomski hazard. Niko više ne bi mogao da kaže da je napravio gomilu gluposti, ali da država neće dozvoliti da bankrotira jer je preveliki da bi propao", smatra Stevanović.
Za mnoge njegove kolege, pa čak i za nobelovca Džozefa Štiglica, ovo pitanje je tokom krize postalo irelevantno. Jer, ako Amerika pomaže svoje bankarstvo i auto-industriju i ako sve zemlje sveta intervenišu na tržištu onda ni Srbija ne može drugačije da se ponaša.
Da je napravio ozbiljan zaokret, tokom krize je priznao i Mlađan Dinkić, tadašnji ministar ekonomije. Na Kopaonik biznis-forumu u januaru 2010. godine istakao je kako nije bio kenzijanac, odnosno zagovornik državnog intervencionizma, ali da ga je kriza naterala da to postane.
"Sadašnja situacija me je naterala da postanem. Glavu sada moram da koncentrišem na 2010. godinu", kazao je tada Dinkić.
Zbog ove rečenice kasnije ga je iskritikovala profesorka Danica Popović iz Centra za liberalno-demokratske studije. Šta je drugo autor Nacionalno investicionog plana (NIP) nego ultragigakenzijanac, replicirala je Popovićeva Dinkiću.
