Izvor: Politika, 14.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Biznis kao i svaki drugi?
Otkako je sveta i veka,to se praktikuje na svim meridijanima. Danas je malo gde legalizovano, ali je svugde tolerisano. „Najstariji zanat” ne bi bio to što jeste – postojana profesija – da za njim uvek nije postojala potražnja. Po pravilu je kriminal, ali ponegde i moderno vođen posao.
Povod za ovu priču o seksu kao biznisu je najnovija američka afera, u kojoj je Eliot Spicer (48), do prekjuče guverner Njujorka, inače poznati zagovornik oštre borbe protiv >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prostitucije i nemorala, identifikovan kao korisnik jedne elitne agencije za „poslovnu pratnju”, što je svugde eufemizam (prikladna reč za nešto neprikladno), za pružanje seksualnih usluga.
Razume se, bio je prinuđen da ekspresno demisionira sa položaja koji je odskočna daska za visoke ešalone američke politike. Cinici su tim povodom konstatovali da nije iznenađenje što je bio mušterija, nego što je dozvolio da bude uhvaćen – jer, kažu, 99 odsto prođe bez toga.
Nije vest ni to što postoji tržište seksa u Americi – ono je veliko, dobro razrađeno i samo u delovima Nevade legalno. Vest je kako je, na ovom primeru, još biblijsko zanimanje uvedeno u 21. vek.
Spic je bio klijent „Emperor klaba” koji je na svojoj veb-stranici, zatvorenoj kad je puk’o skandal, sebe opisivao kao „najpoželjniji međunarodni servis socijalnog upoznavanja za one koji su navikli na perfekciju”. Za gospodu čiji su standardi izuzetni, u ponudi su bile manekenke, pobednice konkursa lepote i briljantne studentkinje i one koje su diplomirale i one koje su već napravile karijeru (u finansijama, umetnosti, medijima...). Uz napomenu da su „svi randevui pojedinačno udešeni da izađu u susret specifičnim potrebama i posebnim prilikama”.
„Perfekcija” je imala i odgovarajuću cenu: od 1.500 dolara na sat, pa do 35.000 za dan, kad je u pitanju pratilja sa visokim rejtingom (koji se meri dijamantima, od jedan do sedam).
„To može biti najstariji zanat, ali cene odslikavaju nove realnosti bogatstva”, ocena je koju je ovim povodom dao uvaženi „Vol strit džornal”. Na poslovnu stranu ovog u suštini političkog skandala ukazivale su i druge publikacije koje čita poslovna elita. I kao da su svi impresionirani modernim komunikacionim i marketinškim tehnikama koje je primenio „Emperor” (carski) klub da bi biznis proširio od Njujorka, preko još nekoliko američkih metropola, pa do Londona i Pariza, koristeći prvi postulat globalizacije: da nema granica.
Sastanci su zakazivani elektronskom poštom, kontakti potom održavani SMS-om, plaćano elektronskim transakcijama... Nuđene su, kao u automobilskoj industriji, i opcije „kupovine” ili „lizinga”. Sve to je omogućilo da celo poslovanje bude efikasnije, da se stvori „brend”, baza lojalnih klijenata i, naravno, solidan profit.
Da, ali mora li ovaj biznis da večito bude sa druge strane zakona? Očigledno je, naime, da prohibicija ne funkcioniše, kao što je nedelotvoran i sistem po kojem se davaoci seksualnih usluga mnogo rigoroznije gone i kažnjavaju od korisnika. Pa zašto onda sve ne učiniti legalnim – i bezbednim? Makar na višim nivoima, jer, prema nedavnim istraživanjima, znatan postotak superbogatih koristi „pratnju”: od 661 anketiranog menadžera, koji putuju privatnim avionima, 34 odsto muškaraca i 20 odsto žena je potvrdilo da je plaćalo seks.
„Dvoje odraslih ulaze u sobu, dogovore se o ceni, i usledi seks. Da li je iko od njih prekršio zakon? Zdrav razum sugeriše da seks nije nezakonit po sebi, dok činjenica da je novac prešao iz ruke u ruku ne pretvara jedan privatan čin u društvenu napast. Ako su se obe strane saglasile, teško je reći da je bilo koja od njih žrtva. Ali prostitucija je retko tretirana kao svaka druga transakcija ili kao običan kriminal: najstarija profesija je i najstariji izgovor za žestoko moralisanje i donošenje nerealnih zakona...”
Gornji pasus je iz londonskog „Ekonomista”, stare publikacije koja zagovara liberalni kapitalizam i konzervativne vrednosti. „Ekonomist” nije, istina, predložio legalizaciju, ali je podsetio na hipokriziju.
Na tekst o modernom biznis-aspektu „afere Spicer”, koji je objavio „Fajnenšel tajms”, među komentarima čitalaca na internet-sajtu lista javila se i jedna upućena poslenica profesije, izvesna gospođica Ava Ksijan iz Njujorka, koja je, kao insajder, pružila autentičan uvid u prirodu posla:
„Kao profesionalna pratilja, najveći deo vremena provodim obučena. Kad muškarac plati 1.000 dolara za sat ili više vašeg vremena, to obično nije za seks (stvarni seks traje možda 15 minuta, mada će mnogi platiti za puna četiri sata mog vremena). Ono što je moje iskustvo, to je da muškarci pre svega traže društvo i uvažavanje...”
Spicer je ostavku podneo za govornicom pored koje je bila njegova supruga. Ona valjda zna da li je – i koliko gospođica Ksijan u pravu...
Milan Mišić
[objavljeno: 15/03/2008.]
