Izvor: Politika, 06.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez znanja, šljive u buradima
Zemlja koja svoj prosperitet ne razvija na znanju – gubi šanse i „vraća se u stanje koje je postojalo sredinom dvadesetog veka”, smatra prof. Vlastimir Matejić, objašnjavajući zašto Srbija nema šanse za razvoj van EU
Ako Srbija ne uđe u Evropsku uniju naći će se pred velikim rizikom da izgubi razvojne šanse, upozorava prof. Vlastimir Matejić, nekadašnji ministar za nauku, ekonomiju i razvoj u vladi Milana Panića i nekadašnji direktor Instituta „Mihajlo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Pupin”. Na nedavno održanoj debati „Evropska unija – izazov i šansa za Srbiju” (u okviru projekta Demokratski politički forum) Matejić je čak rekao da Srbija, posmatrajući ukupna društvena ulaganja u razvoj, danas lošije stoji nego tokom čitavog dvadesetog veka.
Prof.Matejić, u razgovoru za naš list, objašnjava da se u istraživanje i razvoj novih proizvoda „praktično ništa ne ulaže”. A ono malo što se izdvaja za razvoj i istraživanja, i u društvenim i u prirodnim naukama, stiže jedino iz državnog budžeta – i to samo 0,35 odsto bruto domaćeg proizvoda. Ili, ukupno ulaganje Srbije za naučni i tehnološki razvoj iznosi osamdesetak miliona evra godišnje. Poređenja radi, Švedska, koja po broju stanovnika nije baš mnogo veća od Srbije, godišnje ulaže približno 11 milijardi evra u ove namene. To je 130 puta više.
– Mi nemamo finansijskih mogućnosti da ta izdvajanja povećamo – navodi naš sagovornik, uveren da bi ovaj problem bio rešiv uz pomoć EU, koja ima cilj da postane ekonomski najkonkurentnija ekonomija na svetu, zasnovana na znanju.
Pored toga, njen cilj je i da ekonomski najkonkurentnije ne budu pojedinačne države, recimo Švedska, Nemačka ili Danska, već da obezbedi da sve njene članice idu ka tome. O značaju koji EU pridaje ulaganjima u istraživanje i razvoj svedoči i podatak da se iz evropskog budžeta za tu namenu izdvaja oko 1,95 odsto bruto domaćeg proizvoda. Za naredni sedmogodišnji period biće izdvojeno čak nekoliko stotina milijardi evra.
Prof. Matejić naglašava da svaka zemlja koja postane članica EU ima pristup ne samo evropskim fondovima (o čemu se, inače, kod nas mnogo govori) već i celom sistemu, koji vas uvuče u to da se zajedno s drugima bavite istraživanjem i razvojem, ali i da stimuliše direktne strane investicije u razvoj neke zemlje.
– Sadašnji strani investitori ne ulažu u razvoj Srbije. Oni kažu: Mi smo te proizvode razvili, naprimer, u Švedskoj, pa evo vam dokumentacija i po njoj pravite to i to, jer imate jevtinu radnu snagu – pojašnjava naš sagovornik i dodaje da se ta saradnja odvija kroz reprodukciju proizvoda koje su neki drugi već „otkrili” zahvaljujući razvoju sopstvenog znanja.
Ako bismo bili u članstvu EU onda bismo imali, kako smo čuli, nekoliko sektora u kojima postoje veće šanse za razvoj novih i veoma značajnih proizvoda za svetsko tržište. Reč je o proizvodnji hrane, zatim o preradi drveta, izradi softvera („onaj koji se danas kod nas pravi malo se plaća, a skup sistemski softver niko kod nas ne radi”), ali i delovima hemijske industrije i industrije prerade metala.
Povodom ovde uvreženog mišljenja da mi bar imamo visokoobrazovani kadar koji je spreman za nova znanja, naš sagovornik je, međutim, stanovišta da smo u pogledu obrazovne strukture stanovništva, u poređenju s drugim zemljama – Austrijom i Češkom naprimer, lošiji. S druge strane, ako se poredimo u vrsti privređivanja onda imamo preveliki broj obrazovanih: u nekim preduzećima je više inženjera nego što treba.
Razvoj u modernom svetu neprekidno se zasniva na unapređenju proizvoda i procesa. Zašto mi to ne radimo?
– Zato što nemamo finansijske kapacitete. Srpska ekonomija je zarobljena u jednoj konzervativnoj privredi. Sve što ovde imamo to je tzv. transakciona ekonomija, a oličavaju je banke, finansijske ustanove i trgovina, koji inače predstavljaju sektore što samo pomažu razvoj – odgovara naš sagovornik, uveren da se razvojne šanse Srbije i većine zemalja uglavnom nalaze u – znanju. Zemlja koja bude imala više znanja biće razvojno sposobnija, njena privreda konkurentnija, njen socijalni život bogatiji i zaposlenost po stanovniku veća. U suprotnom, zemlja koja svoj prosperitet ne razvija na znanju –gubi šanse i „vraća se u stanje koje je postojalo sredinom dvadesetog veka”.
Podsećajući na to da je Srbija zemlja koja je osuđena na uvoz bar 50 odsto svojih proizvoda da bi onda toliko izvezla, pita da li ćemo mi to da izvozimo neprerađeno žito i neprerađenu šljivu u buradima.
Imajući u vidu da su neke zemlje, znatno veće od naše (recimo Kina, pa i Japan), više od dvadeset godina radile samo na reprodukciji stranih proizvoda, pružajući sopstvenu jevtinu radnu snagu, zanimalo nas je da li nešto slično i nas na početku očekuje ako bismo prišli EU. Naš sagovornik kaže da bi bilo i toga, ali da bismo ipak izrađivali i složenije proizvode.
Kad je reč o oblasti o kojoj govori, on smatra da van Evropske unije, koja nam je svakojako bliska – i kulturno, i geografski, i transportno, Srbija nema alternativu. Rusija, prema njegovim rečima, ne može da bude naša razvojna šansa („ne dao Bog da cena nafte padne na 10 dolara, ta zemlja bi imala užasne probleme”), ali ni nesvrstani, jer u suštini nemaju razvojne kapacitete.
Biljana Čpajak
[objavljeno: 07/04/2008]
