Izvor: Politika, 10.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beton armiran falsifikatima
Osim stranaca i malo poznatijih domaćih investitora, koji znaju šta su standardi, kod nas se malo vodi računa o kvalitetu gvožđa ugrađenog u građevinske objekte
Šta vredi što imamo dosta dobre propise i standarde o kvalitetu u proizvodnji i ugradnji betonskog gvožđa, armaturnih mreža i binora, kada ih se malo ko pridržava. Da nevolja bude veća, kaže za naš list dr Vladan Zečević, direktor zemunskog preduzeća "Europolis", čija se fabrika bavi izradom ovih materijala, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Tržišnu inspekciju kao da ne interesuje šta se događa na terenu.
– Ovo ne govorim zato što imam fabriku, pa sada hoću da ocrnim konkurenciju, jer ionako jedva podmirujemo sve veće domaće i inostrane porudžbine. Ali ono na čemu svi treba da insistiramo jeste kvalitet proizvodnje i robe. U sveopštoj trci za dinarom, nudi se sve i svašta – upozorava naš sagovornik i dodaje da je iz Švajcarske nabavio opremu za laboratoriju, vrednu 110.000 evra, u kojoj 15-20 puta dnevno kontroliše svaku "šaržu" žice ili armaturne mreže. Za sada to jedini radi u Srbiji.
Trebalo je, kaže, da u Srbiju dođu stranci da nas nauče šta su standardi, sertifikati i kvalitet. Srećom, imamo i nekoliko poznatijih domaćih investitora koji dobro znaju šta je kvalitetno gvožđe i insistiraju na svim pratećim papirima, ali velika većina beton armira – falsifikatima, mrežama i binorima neodgovarajućeg kvaliteta, obrade i težine. Jednostavno, mnogima nije stalo šta uranjaju u beton, jer će, svakako, trajati duže od njih i njihovih firmi. A to što će za koju deceniju, ili možda pre, doći do pucanja betonskih ploča, padanja terasa ili rušenja zgrada pri najmanjem zemljotresu, malo koga zanima – naglašava dr Zečević. – Važno je što pre doći do velikih para, a o posledicama neka sutra neko drugi trlja glavu.
Iz njegove fabrike ni parče žice, a kamoli tone velikih armaturnih mreža, ne može da izađe bez atesta o kvalitetu i sertifikata sa originalnim hologramom koji ne može da se falsifikuje, jer ga štampa kovnica novca Narodne banke Srbije u Topčideru. Ali, to nije sve. Da bi njegovi proizvodi i običnom kupcu bili prepoznatljivi, dr Zečević i njegovi inženjeri su od isporučilaca opreme zahtevali da svaka mašina za proizvodnju čeličnih žica, od kojih se "pletu" armaturne mreže, na svakih 30 santimetara utisne znak firme – EBg. O tome se u svakoj smeni stara po jedan inženjer kome je kontrola kvaliteta – jedini posao.
Sve to košta, priznaje naš sagovornik. Zato njegova armatura ne može da bude jevtinija od one koja se može naći na gotovo svakom skladištu građevinskog materijala, koja na periferijama većine naših gradova niču kao pečurke posle kiše.
U njegovoj fabrici, koja je počela da radi sredinom decembra 2005. i bila jedna od prvih domaćih grinfild investicija, u koju je uloženo oko deset miliona evra, trenutno je zaposleno 60 radnika. Oni u dve smene proizvedu oko 1.600 tona raznih armatura mesečno. Bar trećina se izvozi u susedne zemlje. Problem je što i pored relativno dobre plate, oko 30.000 dinara u proseku i stalno otvoren konkurs, ne može da nađe još visokokvalifikovanih metalskih radnika koji hoće da uče i rade. Činjenica je, ipak, da i u ovo vreme velike nezaposlenosti ima malo ljudi koji hoće da rade i – zarade.
--------------------------------------------------------------------------
Uskoro pogon u Vladimircima
Ovih dana, otkriva dr Zečević, u Vladimircima, nedaleko od Šapca, počinje izgradnja pogona sličnog ovom u Zemunu, ali kapaciteta od oko 100 tona dnevno u dve smene. Zašto? Sve njegove tržišne procene ukazuju da će do 2012. naše i susedna građevinska tržišta biti u velikom usponu. Izgradnja i opremanje ovog objekta stajaće oko pola milijarde dinara. Osim svog novca i sredstava iz Fonda za razvoj Srbije, dr Zečević uzima i kredite od domaćih banaka. Na pitanje, da li su zajmovi za takva ulaganja skupi, Zečević, koji je doktor ekonomskih nauka, kaže da nisu jeftini, ali da sa svakom godinom polako pada i cena pozajmljenog dinara. Dobra je stvar, primećuje, što sada ne mora da juri s torbama punim raznih papira, biznis planova i kojekakvih projekata za bankarima i da ih moli za kredit. Promenilo se vreme. Sada njega jure bankari, jer spada u red preduzeća u koje nije rizično ulagati.
Slobodan Kostić
[objavljeno: 10.04.2007.]
