Izvor: Blic, 08.Nov.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Berberaju, mili raju...
U koji kod grad da otputujem, ja se u njemu podšišam. Moji bližnji se razmile jedni po muzejima drugi po robnim kućama, ja - pravac brica! Brijačnice nisu ono što su bile u Italiji ili u Americi između dva rata: tamo si mogao da budeš uslužen tik uz istaknutog mafijaša, pa i da nastradaš nevin od rafala...
U brijačnicu ulazim da bih se nakratko osetio kao meštanin, pri čemu lakonskim instrukcijama mnogog poslenika makaza dovedem u nepriliku: skratite ovo po vlastitom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nahođenju... Uh, misli brica, kad je mušterija slabokosa ide se na isticanje pravilnosti lobanje, šta da radim sa ovakvim vlasištem i ovim kostima glave, a valja ovaj napred dosuđeni promašaj ipak naplatiti...
U Filadelfiji me je šišao jedan Rus i nikad na mene nije utrošio više od pet minuta – pa za mene manje zlo ako me brica zbrza nego ako mi se ne znam kako posveti! Na Amorgosu (Grčka) su u starovremskoj berbernici sedeli sedamdesetogodišnji maestro i dvojica njegovih vršnjaka, rekoh na engleskom da mi se žuri i neka mi samo malo skrati kosu. Ceo sat me je ulickivao, a kad god bih ja pokušao da ustanem i da skinem belu portiklu, on bi me iznenađujuće snažnim pokretom koščate ruke prikovao za stolicu: iz moje radnje izaći ćeš kad ja budem smatrao da si cakum-pakum! Napokon me namirisa kolonjskom vodom koja me je vratila u farkaždinsku berbernicu Slavka Mišpopinog, gde sam na potiljku prvi put osetio metalnu hladnoću nularice.
Najlepše podšišivanje dogodilo mi se u Torontu, samo ne verujem da ću kad opet odem tamo istu osobu zateći u Blor Streetu: udala se za brodovlasnika, manekenka je ili fotomodel ako nema dara za glumu... Dvadesetogodišnja Vijetnamka bila je toliko lepa da sam pomislio (kao i kad sam se borio sa krempitom, vidi prošli dodatak o novcu!) kako me možda snima skrivena kamera. Jeste li zadovoljni, pitala me je nezvanična mis Indokine, jesam, mada ne mojom novom frizurom na koju nisam stigao ni da obratim pažnju.
Najbrže me je podšišao Italijan u Duizburgu. U poslednjim satima 1997. godine moja prijateljica D. imala je zakazano u tom salonu i ubacila me je pored buljuka Nemica koje su se tu udešavale za najluđu noć. Pricheska mi je bila gotova za četiri minuta, bravo, rekoh šampionu na jeziku njegovih otaca, šta sam dužan, pedeset maraka, reče, verovatno prepolovivši tarifu koju primenjuje na žene; platio sam gradeći se da me ulepšavanje uglavnom toliko baš i košta. Udarac sam primio kao znamenje da ću u godini od koje me deli još šest sati zarađivati kao sin Apenina. Avaj.
