Izvor: B92, 22.Apr.2014, 16:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Baš - čelični premijer
Dugačak put od Veberove protestantske etike do čikaškog praktikovanja liberalnog kapitalizma najmoćniji čovek u Srbiji prošao je za samo dve godine. Ta brzina „sazrevanja“ govori o sposobnosti prilagođavanja koliko o spretnosti da se u datim okolnostima nađe istorijsko opravdanje za neminovna dela.
A da će ona biti teška i „čelična“ Aleksandar Vučić je najavio nedavno, u svom prvom dužem obraćanju naciji nakon izbora, citirajući bivšu britansku premijerku >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Margaret Tačer. „Najbolje mere za narod uvek su donošene uz njegovo najveće protivljenje“, upozorio je Vučić gostujući na javnom servisu, kroz reči (pored Pinočea) najslavnije sledbenice škole Miltona Fridmana. Ravnu trasu tačerizmu u Srbiji utiru i svakodnevno odricanje od svakog ostatka socijalizma i odlučnost da neće biti kompromisa u sprovođenju teških reformi „kakve nisu viđene poslednjih trideset godina“.
Svi naslednici Margaret Tačer prihvatili su njeno delo u amanet zato što su red, strah i moć, koje je ostavila u kabinetu nakon trećeg mandata, dobro došli svakom državniku bilo da sedi na levoj ili desnoj strani fotelje. Ali, još uvek se veliki broj građana bori i za reviziju njenog nasleđa. Neki od njih bili su deca osamdesetih, ali se sećaju žene koja je ukinula besplatno mleko u školama. Aleksandar Vučić je, doduše, najavio formiranje posebnog fonda za bolesnu decu, ali nije objasnio šta će uređenoj zemlji, kakvu planira da stvori, poseban fond za decu pored živog i državnog fonda za zdravstveno osiguranje svih. Mada, objašnjenje daje tačerizam.
Više od trideset godina pre Margaret Tačer ni Britanija nije patila od nezaposlenosti, kakva je okarakterisala njeno vreme. Tri miliona ljudi na ulici bila je posledica beskompromisne privatizacije industrije i javnog sektora. Radničkoj klasi, koja je zanavek raslojena dubokim jazom između siromašnih i bogatih, Čelična lejdi promenila je „srce i dušu“ kako je i zamislila. Do tog trenutka jedan od najbolje organizovanih sindikata u svetu više se nikada nije oporavio od žestokog obračuna sa Tačerovom.
Takav sindikat, međutim, ne stoji na putu budućem srpskom premijeru, a za razliku od Tačerove s početka, u većini ovdašnjih ekonomista Vučić će imati podršku da reže troškove države ako to uistinu bude želeo. Ipak, sada već minimalnoj zaposlenosti u Srbiji ostaje malo prostora da se smanjuje čak i ako, po tačerovskim okvirima, treba da odigra kratkotrajnu ulogu žrtve ukupnog oporavka ekonomije. Između ostalog i zato, većina NIN-ovih sagovornika veruje da će nož tačerizma primenjen u Srbiji seći najpre po socijalnim funkcijama države.
Profesorka političke istorije Ljubinka M. Trgovčević kaže da joj je prva asocijacija pozivanja na Margaret Tačer da država više neće biti majka svim građanima, da će biti manje brige o najugorženijim slojevima društva, ili, kako je bivša državnica govorila, da neće više negovati lenje. „Tačerova je uništila socijalnu državu. Ona je zaustavila davanja za škole, nezaposlene, penzionere, zdravstveno osiguranje učinila nedostupnim.“
Sociolog kulture profesor Đokica Jovanović podseća da su u vreme Margaret Tačer rezovi funkcija socijalne države delimično pravdani borbom protiv komunističkog modela i Sovjetskog Saveza.
„Pozivajući se na Tačerevu, Vučić samo nalazi utemeljenje za ono što mora da uradi pred diktatom međunarodnih finansijskih institucija. Oligarhija je potrošila sve društveno bogatstvo i treba naći nove načine eksploatacije ljudi, što će svakako olakšati novi zakon o radu koji će omogućiti zapošljavanje, tako što će olakšati otpuštanje. Rezovi će se praviti po socijalnim funkcijama države, za šta oživljavanje liberalizma i danas služi kao izgovor. U Nišu, na primer, već mesec dana nema hitne stomatološke službe. Sa najavljenim merama jaz će biti još veći, a teret će se svaliti na najugroženije.“
Jovanović kaže da je karakter naše vlasti populistički. „Populizam su hapšenja i borba protiv korupcije, dok se nastavlja sa najstrašnijom koruptivnom praksom partijskog zapošljavanja. Takva birokratija je u stvari klijentela, izborno telo. Od Pašića do danas. Vučić nema veliki manevarski prostor, bez obzira na to da li te mere želi. Ostaju mu razorena privreda i društvo razorene kulture.“
U stilu beskompromisne fridmanovke, Vučić je u istom gostovanju na javnom servisu podsetio da se „kao narod ni za šta nismo žrtvovali“ i da smo trošili više nego što zarađujemo. Žrtvovanje u koje je Margaret Tačer uterala srednji sloj, stvorilo je fenomen huligana na ulicama, koji valja izdvojiti od drugih socijalnih devijacija tog doba, jer se upravo obračun sa huliganima pripisuje u njena čuvenija dela. Taj podvig je u stvari bio nasušna potreba njenog samoodržanja, jer je uvodeći u red huligane na tribinama maskirala posledice sopstvene politike.
„Tačerizam je razliku između najviše i najniže plaćenog radnika povećao za nekoliko puta. Tako da u Londonu danas bankarski službenici ne kupuju kuće u Sitiju nego cela ostrva. S druge strane, kada je pre par godina masa mladih spalila London, verovalo se da je reč o huliganima. Sociolozi na terenu su utvrdili da je reč o omladini bez perspektive,“ kaže Jovanović.
Sindikati, koji su Tačerovoj bili veći neprijatelji od Rusa, u Srbiji danas nisu ni izbliza dobro organizovani kao u Britaniji 80-ih godina prošlog veka. Štrajk rudara, zbog plana o zatvaranju rudnika (koji je na kraju sproveden kao i sve drugo što je lejdi zamislila) trajao je više od godinu dana.
Doduše, konačni efekat je izostao, ali Vučić zna da nema razlog da strahuje čak ni od takvog bunta. Sindikalna borba u Srbiji završava se i počinje na pojedinačnim kratkotrajnim blokadama puteva i pruga, u kojima povremeno neko uzalud ostane bez prsta. Levičarska opozicija ne postoji, a ona koja se priključila internacionali (DS) upravo je dala kadrove koji su sproveli privatizaciju za čije pogubne posledice Vučić lek pronalazi u tačerizmu. Čak i predstavnici novih sindikata unapred su odustali od otpora.
Đokica Jovanović kaže da se svuda gde nestaje uloga socijalne države nacionalizam javlja kao zamena. „On je prijemčiv jer obećava sigurnost. U naciji smrdi, ali je toplo. Čovek se oseća da pripada nečemu što ga nadilazi. Većina ljudi je sklona masi. Zato su takve grupne mobilizacije uvek bile jače od ideja solidarnosti.“
Predsednik sindikata „Sloga“ Željko Veselinović veruje da će se grupe radnika buniti kako koja bude dolazila na red tačerizmu, ali da suštinskog stezanja kaiša neće biti. „Paušalne su ocene o višku zaposlenih u javnom sektoru, jer u Srbiji ima samo 24 neurohirurga. Oni sigurno nisu višak, nego partijska administracija, koja se, prema dosadašnjoj praksi neće smanjivati. U protekle dve godine 30.000-40.000 ljudi je zaposleno u javnim preduzećima. Broj direktora, pomoćnika i savetnika koji za više od 100.000 dinara ne rade ništa, u tim preduzećima iznosi 20.000.“
Maks Veber, koji se uvreženom greškom posmatra kao perjanica liberalizma iako se bavio pitanjem društvene moći, odslužio je svrsi, a od njegove zamene - Margaret Tačer, već se ledi krv u radničkim žilama. Jer za razliku od Veberove teorije, osnovu praktičnog tačerizma čini ideja da se plan mora slediti po svaku cenu i bez kompromisa. Na unutrašnjem i na spoljnom planu.
Na početku svog prvog mandata Čelična lejdi bila je najnepopularniji premijer u istoriji Velike Britanije. Nije za poređenje s Vučićevim startom, ali valja podsetiti da popularnost nije stekla zato što je vremenom postala „nežnija“ prema radničkoj klasi nego zato što je uzdizala nacionalni ponos Britanaca, ponajpre spoljnom politikom u kojoj je tvrdila da „nema neuspeha“.
Na primer, Foklandskim ratom, čija brzina je uverila njene birače da im je zemlja još uvek kolonijalna sila, a onda i drugim patriotskim fitiljima. I sama disciplinovana (njen radni dan trajao je koliko i Vučićev) disciplinovala je državni budžet i inflaciju, a britansko društvo „od zavisnog pretvorila u samostalno“. Tu ne bi nikako bilo mesta rečenici da se država „neće plašiti da bude prijatelj Nemačke, a to znači i da ispunjava svoje teške obaveze, teške spoljnopolitičke obaveze i unutrašnje reforme“ (Vučić, na susretu sa nemačkim privrednicima).
Štaviše, u Vučićevim rečima ostvaruje se noćna mora Tačerove da će ujedinjena Nemačka, kad sa Reganom sruši Berlinski zid, postati evropska ekonomska sila. I još, izmislila je „narodni kapitalizam“ kojim je omogućavala Britancima da postanu vlasnici kuća i akcionari, dok je gasila državne monopole sve do električne energije i vode. Čime bi Vučić mogao da kompenzuje glad, ako kao Tačerova smanji nadnice da bi kontrolisao inflaciju, kad je Briselski sporazum već potpisan?
