Izvor: Blic, 31.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Aleksandar Vlahović: Sledi prodaja tri 'kapitalca'
Aleksandar Vlahović: Sledi prodaja tri 'kapitalca'
Ovogodišnji prihodi od privatizacije su oko 350 miliona evra, a dogodine će biti najmanje tri puta veći. U planu je prodaja tri 'kapitalca' - preduzeća koja vrede po nekoliko stotina miliona evra. Prvi je 'Beopetrol' za koji će investicioni tender biti spreman najkasnije do 20 januara. Čeka se samo izmena uredbe o prometu nafte i naftnih derivata. Očekujem veoma uspešnu transakciju jer će se sigurno pojaviti šest potencijalnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kupaca. Drugi 'kapitalac' je duvanska industrija - fabrike DIN i DIV za koje su takođe zainteresovane najveće svetske kompanije. Tender ide onog časa kad se usvoji zakon o duvanu. Bez njega bi se povećao rizik investicije, što znači da bi se oborila i prodajna cena i iznos investicija.
U ovoj grupi je i 'Mobtel', ali raspisivanje tog tendera je uslovljeno utvrđivanjem vlasničke strukture gde država neizostavno mora da ima značajnu većinu i to po osnovu neubranog profita iz prethodnog perioda. Naša sugestija će biti da se 'Mobtel' proda u stopostotnom vlasništvu, a ukoliko to ne prihvati privatni investitor, onda će država prodavati svoj ulog u 'Mobtelu', kaže u razgovoru za 'Blic' Aleksandar Vlahović, republički ministar za privredu i privatizaciju. Kako komentarišete sugestije nekih stručnjaka, čak i iz aktuelne vlasti, da ne bi trebalo baš sva preduzeća nuditi strancima, kako bi se očuvao nacionalni interes?
- Imam drugačije mišljenje. Ako je nešto nacionalni interes, onda to podrazumeva da bude u državnom vlasništvu. Drugim rečima, ako su neka preduzeća od nacionalnog interesa, onda umesto privatizacije treba da se desi nacionalizacija, a ja nešto puno ne verujem u efikasnost privrede koja se bazira na državnoj svojini. Ako nešto treba da ostane u vlasništvu države, onda su to samo delovi velikih javnih preduzeća. Ako štitimo nacionalni interes tako što će ih zastupati privatni domaći investitori, ne mislim da smo se na taj način dobro obezbedili. Nisam siguran da oni, ukoliko im se pruži prilika, dve godine kasnije to isto preduzeće neće prodati bilo kom inostranom partneru jer to je logika privatnog biznisa. Ja sam za prodaju preduzeća privatnim investitorima, domaćim i stranim, a da se pri tom vodi računa o kontinuitetu poslovanja i obavezi investiranja. U tom slučaju nema bojazni da će se u tim proizvodnim kapacitetima otvarati nova radna mesta na kojima neće raditi Marsovci već naši građani. Mi imamo program koji obezbeđuje da se očuva nacionalni interes a da svojina bude privatna. To je program udruživanja velikih i uspešnih preduzeća u korporacije i trajno kotiranje njihovih akcija na berzi. To podrazumeva da jedan dobar paket akcija, najmanje 40 a možda i 60 odsto, bude u rukama velikog broja privatnih akcionara koji će umesto da stave novac na štednju radije kupiti dve ili tri akcije nekog preduzeća. Ali, za to nam treba za početak najmanje pet ili šest dobrih preduzeća koja će se trajno kotirati na Beogradskoj berzi. Već se sprema nekoliko takvih preduzeća. Kad će naša preduzeća moći da se kotiraju na nekoj inostranoj berzi?
- Potpisivanjem ugovora Beogradske berze sa Atinskom berzom omogućena je dualna kotacija, što znači da će preduzeća koja se budu trajno kotirala na Beogradskoj berzi istovremeno moći da se kotiraju i na berzi u Atini. Na Londonskoj berzi kotiraće se kad po svojim performansama budu zaslužila da se za to kandiduju.
Da li ste zadovoljni dosadašnjim rezultatima u procesu privatizacije?
- Privatizacija se ne odvija pravolinijski. U početku je za Ministarstvo za privredu i privatizaciju bilo najvažnije izgraditi jake institucije, da bi se taj proces odvijao u skladu sa zakonom i pred očima javnosti, a zatim krenuti sa umerenom privatizacijom koja bi se iduće godine ubrzala. Za razliku od drugih ministarstava, rezultati ovog su merljivi i mi tačno možemo da kažemo šta smo učinili, a zadovoljni smo onim što je urađeno. Plan je bio 250 preduzeća u aukcijskoj prodaji, a biće ih 300, od koji su 240 uspešno prodata. Za tendere je plan bio da se 70 preduzeća nađe u tom postupku, a zasad je za 74 on objavljen, a uspešnih će od planiranih 40 biti 33. To je nešto manji procenat uspešnosti od aukcijske prodaje. Koji je razlog?
- Tenderska privatizacija je dobar teren za skupljanje političkih poena. Očekivali smo čvrstu političku stabilnost koja će sa makroekonomskom stabilnošću povećati atraktivnost naših preduzeća, ali kašnjenje Ustavne povelje i politička nestabilnost tokom cele ove godine faktori su na koje nismo mogli da utičemo. Iz toga su izvučene pouke i zato se menja Zakon o privatizaciji da ne bude sistemskih prepreka za uspešnu prodaju. Koliko se odmaklo u postupku restrukturiranja velikih sistema?
- Proces restrukturiranja je započeo u 40 preduzeća i već u januaru prvo od njih će ući u postupak prodaje. 'Zorka' iz Šapca i još šest preduzeća, među kojima su MIN, FAP, EI, do kraja marta će ući u ovu fazu. Naredne godine biće finansirano 25 socijalnih programa iz ove grupe preduzeća, a biće priključena i namenska industrija, tako da će biti zbrinuto 40.000 radnika koji su tehnološki višak. To potvrđuje ozbiljnost države da reši višedecenijske probleme zbog pogrešno postavljenih razvojnih planova i neekonomičnog investiranja. Kako komentarišete to što jedan deo javnosti ocenjuje da je privatizacija prespora, a drugi da je prebrza i da se sprovodi rasprodaja preduzeća?
- Ni jedni ni drugi nisu razumeli suštinu ovog procesa. Za mene je najvažnije da se privatizacija odvija pred očima javnosti, a vrednost svake robe pa i preduzeća određuje tržište a ne neka administrativna institucija unapred. Za one koji kažu da je privatizacija prespora imam frapantan podatak da je u proteklih desetak godina samo 18 preduzeća privatizovano u potpunosti a samo u toku ove godine je u privatno vlasništvo prešlo oko 300 preduzeća. Na kraju naredne godine 60 odsto srpske privrede će biti privatizovano.
One koji kažu da se preduzeća prodaju u bescenje nisam video na aukcijama. Njihova akademska priča je najobičnije pozerstvo a kad bi im neko dao da prodaju preduzeća ne bi znali kako da to urade. Na aukcijama se događa da početna cena raste i do 140 puta i ko je taj koji može da određuje da li tako treba da raste cena ili da li će se preduzeće prodati ili neće. To zavisi od finansijskog stanja firme i, kada postoji konkurencija, tržište svakog sekunda koriguje njenu knjigovodstvenu vrednost. Na primer, jedno preduzeće iz Bečeja se nudilo za 2.000 dinara, a čak ni radnici nisu hteli da ga kupe. Ne verujem da nisu mogli taj novac da skupe, ali meni je drago što to nisu uradili. To preduzeće ne vredi ništa i ima ogromne dugove i po svakoj logici pre bi trebalo da ide u stečaj. Kad se odlučuje da je bolje proglasiti stečaj nego tražiti kupce kojih nema?
- Aukcija se ponavlja dva puta i mi smo imali dilemu da li da se uvede i treći krug, a to je bila i sugestija Svetske banke. Nismo je prihvatili jer smo videli da će se dežurni kritičari koncentrisati na taj treći krug i odmah reći da je rasprodaja to što je, na primer, za sva preduzeća u trećoj aukciji određena cena od 10.000 evra. Mogu da zamislim kakve bi kritike došle od populista i demagoga, a ta preduzeća će svakako sačekati mač stečaja. Na čemu se zasnivaju vaša upozorenja da nerealni socijalni programi obaraju cenu preduzeća?
- Desilo se da su u jednom preduzeću u toku postupka privatizacije plate i otpremnine povećane čak tri puta. Šta je to nego prepreka za uspešnu prodaju. Popuštajući radnicima i ugrađujući skupe socijalne programe kupci su se racionalno ponašali i na dva načina odlučivali. Ili su se opredeljivali da neće da investiraju ako im neko vezuje ruke i ne dozvoljava da se preduzeće restrukturira nakon privatizacije ili su za 70 odsto vlasništva plaćali manju cenu zbog prevelikih apetita ugrađenih u socijalni program. Onda se dešava da se ti isti radnici koji imaju velike zahteve bune što je njihova firma jeftino prodata.
Ubuduće neće biti moguća promena kolektivnih ugovora posle započinjanja procesa privatizacije. Naravno, i dalje će se voditi računa da socijalni program garantuje stečena prava iz radnog odnosa i potpisanog kolektivnog ugovora. Pravićemo ustupke kod uspešnih preduzeća ali, generalno, socijalni program neće biti spisak lepih želja i šta bi sve trebalo novi kupac da plati da bi zadovoljio zahteve i direktora i menadžmenta i radnika i lokalne samouprave. Privatni investitor nije budala. On je spreman da apsolutno preuzme sve obaveze po osnovu rada i kolektivnog ugovora koji je potpisan pre početka privatizacije, ali nije spreman da plaća greške koji su neki drugi napravili. Da li su se smanjili otpori privatizaciji od strane menadžmenta preduzeća?
- Pre godinu dana ustane čovek u jednom preduzeću i brani društvenu svojinu i tvrdi kako rasprodajemo zemlju i radimo protiv radnika. Taj isti čovek je nedavno došao kod mene i rekao: 'Ministre, ja i petoro ljudi iz menadžmenta i radnici smo spremni da damo hipoteku na privatnu svojinu i učestvujemo u aukciji'. To je primer promene načina razmišljanja mada ima i dalje onih direktora kojima je stalo da se privatizacija ne desi kako bi oni još neko vreme bili suverene gazde u preduzećima. Otpora će i dalje biti jer ljudi se dele na one koji stvaraju probleme i one koji ih rešavaju. Spadam u ovu drugu grupu. Ne plašim se problema, jer mi znamo kako da ih rešimo. Nismo ubačeni politički pa da se ne snalazimo u onome što radimo. Znamo šta je naš cilj - tržišna ekonomija, dominantna privatna svojina i jedan snažan razvoj privrede koji će rezultirati rastom životnog standarda. Temelj smo već iskopali, sad već zidamo, a kad dođemo do krova, biće mnogo više otvorenih nego zatvorenih radnih mesta. Rekli ste da ste u ministarsku fotelju seli da bi na kraju uspešno obavljenog mandata skočila vaša cena na tržištu. Imate li utisak da vam skače cena?
- To ne znam, ali znam da mi skače pritisak. Subvencije za 400 preduzeća Česte su zamerke da je vaše ministarstvo zaokupljeno isključivo privatizacijom a da je privreda zapostavljena?
- To jednostavno nije tačno. Subvencije iz budžeta je dobilo 400 preduzeća. Tim novcem je delimično ili u potpunosti finansiran njihov obrtni kapital, jer znamo da je lakše ostvariti uspešnu prodaju ako rade makar i po cenu da ostvaruju gubitke. Veliki broj tih preduzeća će, bez obzira na tekuće probleme, biti prodat ali taj proces ne može da se završi za dva dana.
Pored toga, dosta je urađeno na razvoju malih i srednjih preduzeća, a uskoro će se aktivirati i garancijski fond da se lakše odobravaju krediti. Oko 80 odsto preduzeća nema uredno registrovanu imovinu i zbog toga ne mogu da dobiju kredit i država će ubuduće stati iza svakog preduzeća kojem je banka spremna da da kredit.
Marica Vuković
