Izvor: Politika, 04.Mar.2013, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
EPS u ogledalu NIS-a
Elektroprivreda Srbije nije na prodaju, ponovila je juče ministar energetike dr Zorana Mihajlović. Cilj ministarstva je da ga „pospremi”, promeni način upravljanja i oslobodi viška troškova.Kada bi se, kako je rekla, unutar EPS-a uvelo više discipline uštedelo bi se između 60 i 70 miliona evra. Tu najavu ministarke svako bi, bez sumnje, pozdravio, jer EPS spada u red infrastrukturnih firmi bez čijeg se proizvoda (struje) ne može.
Očekivalo se, u skladu s tim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << obećanjem, da će i ministarka sa svoje strane, učiniti sve što je do nje da se EPS postavi na zdrave poslovne temelje. I dokle se s tim stiglo – gotovo nigde. Umesto toga, u EPS-u još čekaju da im vlada odobri zaduživanje od 300 miliona evra, kako ne bi bankrotirali. Iz vlade rukovodstvu poručuju da EPS ne treba da se zadužuje, jer ima unutrašnje rezerve – nenaplaćena potraživanja do kojih najčešće dolazi upravo time što država, kao gazda, dopušta mnogim firmama, institucijama, pa i građanima da nemilice troše struju i da je ne plate, nego ona (država) krene velikodušno da loše platiše oslobađa kamate, pa i same glavnice duga.
Ovaj scenario upravljanja javnim preduzećima u Srbiji manje-više veoma je poznat. Nedomaćinsko upravljanje, zaduživanje preko svake mere, višak zaposlenih... Prepoznajete? Vruće, vruće… NIS. Nije li i ta naša naftna kompanija sve do ulaska ruskog „Gasproma” bila zlatna koka iz koje su se gotovo lopatom iznosile pare i u kojoj je do dolaska novog gazde na svakog zaposlenog išlo i po dva direktora! Taj isti NIS imao je na stotine sponzorstava, jer je tako tražio gazda zidajući gubitke u naftnoj kompaniji, koje su svuda u svetu, samo ne i kod nas, pravile ogromne profite svojim vlasnicima.
Onda su sa „svega” 51 odsto udela u kapitalu došli Rusi. Postavili jednog Kirila Kravčenka, koji je podvukao crtu, napravio plan i krenuo da radi. I od dubioze, koja je 31. decembra 2010. godine iznosila 551 milion, napravio firmu koja je na kraju prošle godine ostvarila profit od 450 miliona evra. Godišnji rast od 22 odsto.
Ovaj primer, naravno, ne znači i predlog da se EPS privatizuje. Naprotiv. Najveće nemačke, francuske i još mnoge druge elektroprivrede u svetu su pod državnom kapom, ali one tamo imaju gazde koje im svojim poslovnim i tržišnim pravilima omogućavaju da rade, prodaju struju, razvijaju se i odbacuju milijarde evra profita. Problem, dakle, nije u pukom vlasništvu, već u nespremnosti ili nesposobnosti naše države da svoje najvrednije preduzeće izvede na zelenu granu.
I dok EPS na jednoj strani vapi pred državom, da mu odobri zaduživanje od 300 miliona evra, na drugoj ga taj isti gazda tera, dok se ne stvore pare u budžetu, da oprosti račune za oko 400.000 najugroženijih korisnika – socijalnih slučajeva. Niko ne spori potrebu da se, kao socijalno i odgovorno društvo, nađe način da se pomogne ljudima u nevolji, krizi, besposlici, ali u isti čas mora tačno da se zna – šta ko radi u ovoj zemlji. Ko pravi struju, ko vodi socijalnu politiku i ko je, na kraju – plaća.
Jasna Petrović
objavljeno: 05.03.2013.
Pogledaj vesti o: EPS
