Izvor: Politika, 15.Nov.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rane od terorizma još bole
Sreda, 5. novembar 2008.
Amerika je dobila prvog predsednika afroameričkog porekla. Jutarnje sunce, za razliku od svetskih lidera, nije pohitalo da čestita novoizabranom, svanulo je kao i svakog drugog dana. Nakon raspusta i izbornog dana, ponovo je vreme za školu. U školi, kao i svuda, priča se o Obami, ali i Mekejnu koji se na lep i učtiv način pozdravio od Bele kuće.
Ali, nisu sva lica zadovoljna. Vozač školskog autobusa, koji je stalno vedrog duha, izgledao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je zabrinuto jutros.
– Je li to zbog novog predsednika? Kako vam se dopada?– upitao sam ga.
–To me pitaj za dve godine. Ne znam, valjda je svaka promena dobra. Ono što ja znam je da nakon 11. septembra 2001. nije bilo terorističkih napada. Sada se ne osećam sigurnim. Ne mogu da zaboravim sve prijatelje koji su poginuli.”
– Poginuli? – činilo mi se da sam loše čuo.
– Da, ja sam radio u Svetskom trgovinskom centru i imao sam mnogo prijatelja tamo. I mnogo ih je poginulo. I zbog toga sam sada ove, u Nju Meksiku, a ne u Njujorku. U Njujork jednostavno ne mogu da odem. Poslednji put bio sam2001. godine.
Više nisam zapitkivao.
Nedelja, 9. novembar 2008.
Treći je i poslednji dan mog boravka u Oklahoma Sitiju, a već sam se poželeo Rio Ranča. Na prvi pogled, bio sam očaran zelenilom kojeg u Nju Meksiku nema. Ali sam danas, dok odlazim, shvatio da se ispod tog zelenila krije mnogo više prljavštine nego što su đubretari iz Nju Meksika ikada videli.
– A sada te vodim da vidiš gde ubijaju ljude– rekla mi je „američka rođaka”, kojoj je bio zadatak da me upozna sa gradom. Naglo je skrenula u neku, čudno prljavu ulicu. Ubijaju ljude? Tek tako?
Simbolično, nakon vožnje kroz „geto”, odvela me je u Memorijal, posvećen bombaškom napadu na zgradu u centu Oklahoma Sitija, u kome je 1995. poginulo 168 ljudi. Na moje pitanje, da li je to bio teroristički napad, odgovor je bio jasan:
– Ne, bombaš je bio Amerikanac!
U nastavku razgovora, i mog ubeđivanja da terorista može biti i Amerikanac, shvatio sam da se pojam terorista ovde isključivo vezuje za osobu islamske veroispovesti.
U povratku iz Oklahome, prolazeći kroz Teksas, svratili smo u jedan restoran na ručak. Sedeo sam za stolom sa „američkom majkom”, njenim prijateljem i njenim sestrićem, svi likom Meksikanci, sem mene. Naručili smo hranu, hamburgere, čizburgere... Nakon što smo shvatili da smo jedini koji nisu dobili čips, dok čekaju naručenu hranu, „američka majka” se pobunila:
– Možemo li da dobijemo čips?
– Čips ide samo uz američku hranu, ne uz meksičku–ljubazno je odgovorio radnik.
– Ali niko od nas nije naručio meksičku hranu”, bilo je sasvim jasno.
„Ali vi ste Meksikanci– izgovori beli Amerikanac, i činilo se da će ga stid nadživeti.
Ponedeljak, 10. novembar 2008.
Čekajući početak prvog časa, u hodniku, prišla su mi dva nepoznata Amerikanca. Zapitali su me da li sam ja iz Evrope? Zašto pitaju – shvatio sam nakon što sam im rekao da jesam.
– Reci ti nama, je li istina da je na svetu prostitucija jedino u Evropi dozvoljena? On mi ne veruje– rekao je prvi pokazujući na drugog. Pitanje je bilo kao poručeno.
– A da li ste ikada bili u Oklahoma Sitiju– zapitao sam ih, planirajući da im dam, za njih verovatno fascinantnu, informaciju da prostitucija postoji i u samom „srcu” Amerike.
– A gde je to? – odgovorili su mi pitanjem.
– Oklahoma Siti? Pa u državi Oklahomi, očigledno.
– A, to je u Evropi? Jel’ da?
„Ne! To je na pet sati vožnje od Rio Ranča”, pomislio sam.
– Da, Oklahoma je u Evropi– rekao sam im i tužno otišao na čas.
Marko Milovanović
[objavljeno: 16/11/2008]
