Izvor: Politika, 20.Jul.2009, 22:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čiča Milorad prvi put video more
„Otišao, video i dosta mi je, nije mi se svidelo”, kaže Jovanović koji se u 91. godini prvi put vozio avionom
Beogradskom Kalenić pijacom ovih dana bruji neka čudna vest. I prodavci i kupci izgovaraju istu rečenicu: „Deda Milorad otišao na more!”
– Zamislite ljudi, ludog li čoveka! U devedeset prvoj našao da putuje. Sad se dosetio da se praćaka – čude se pijačari koji se već decenijama druže sa Miloradom Jovanovićem, poljoprivrednikom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz Mirijeva.
I ne samo da je prvi put ugledao bezgranično plavetnilo Jadrana, nego se prvi put, za ovu priliku, vinuo među oblake.
– Da ne bude, otišao sa ovog sveta, a more vid’o nije. A more ko more, plavo i daleko. Ma ni noge smočio nisam. Otišao, video i dosta mi je. Nije mi se svidelo. I neću nikada više ići. More je, sine moj, danas pomodarstvo i tako nebitna stvar. Evo sam 91. godinu dočekao bez slane vode, pa mi neće biti ništa i od sada – priča čika Milorad dva-tri dana po povratku svoj doživljaj mora. Posebno uzbuđenje nije doživeo ni dok je leteo avionom.
– Dok si među oblacima, isto kao i da si na ulici. Tandrkanje i buka motora i sve, brate, neka gužva i dosada u tom avionu – ocenjuje svoj prvi i zasigurno jedini let ovaj Mirijevac.
– Nisam živ hteo da letim natrag iz Tivta. Lepo sam seo u autobus, ko čovek i za desetak sati vožnje nagledao se svega i svačega. Samo sam zverao kroz prozor i upoznavao krajolik, brda, livade, reke i goleti. Divota kako je priroda surova, divlja, a očaravajuća. Tada mi je bilo najlepše, i to se ne zaboravlja – priča čiča u dvorištu svoje kuće u Karađorđevoj ulici, u debeloj hladovini bujne loze i šest decenija stare lipe, među cvećem i voćem.
Kolege sa pijace na kojoj prodaje voće od kada zna za sebe, još dok je mali bio, pitaju ga šta mu bi pod stare dane, da li se plašio leta, kakav je miris mora, i čudu se ne mogu načuditi – odakle mu mladalačkog poleta u starom napaćenom srcu.
– Čudni su ljudi, sve nešto kolaju očima kad kažem da more ne miriše i da me nije bilo strah dalekog puta. Kada ću, ako ne sada. Pa nikada mlađi neću biti! Ako se moja jednogodišnja praunuka nije plašila dok je letela avionom, što bi meni matorom klecale noge, a oba svetska rata sam preživeo. A i ko zna da li će me sutra biti – gleda u nebo Milorad dok kvasi grlo domaćom kruškovačom, pristiglom na dvorišni astal pravo iz hladnog podruma rakije koju sam spravlja.
I nju prodaje na Kaleniću. Dok pije pazi, jer je rakija izvanredan sluga, kaže, a loš gospodar. Pamćenje ga odlično služi. Ruke, smežurane i natekle sa tragovima posla na zemlji, i dalje su jake. Izgled njegov zavara, pa svi u čudu zevaju kada kaže da je zakoračio na put stote.
Ali sam živi svoj vek. U setnim očima čuva život pun bola i suza. Bore su na licu urezale svaki gubitak voljenih osoba, počev od oca i majke, braće, žene i dvojice sinova.
– Živim sam u ovolikoj kućerini. Ovde je nekada odrastalo nekoliko generacija. Bavili smo se voćarstvom i povrtarstvom, orali njive i još od čukundede hranili gladna usta prodajom na pijaci. Radili smo i na tržnici na Cvetnom trgu, a na Kalenić guvnu je još moj tata prodavao voće. Imali smo više od 12 krava koje su davale do 700 litara mleka. Leti smo skupljali šljive po polju, kosili travu pa nikome nije more padalo na pamet. Sad sam nejak i sam, pomalo orem i uzgajam kruške, šljive, trešnje i kajsije. Pravim rakiju i radim na pijaci – priča Milorad dok vodi ekipu „Politike” u obilazak kuće.
Žalost i starost najbolji su mu drugari, a fotografije najbližih, kojih više nema, krase police dnevne sobe. Na zidu očeva slika, brkajlija sa šajkačom. Na stolu njegova slika – stoji među voćem na pijaci sa nakrivljenom „profesorskim” crnim šeširom koji nosi na glavi svakog dana – od kad iz kreveta ustane dok ne pođe na počinak, i tako već 30 godina.
– Ispratio sam najvoljenije na onaj svet, a ja i dalje dišem. Geni su čudo, vučem na dedu koji je imao dvadeset dvoje praunučadi. Ja imam troje za sada. A što jes’, i sreća me je služila. Svašta sam preživeo, a verujem i da je dobro što škole nisam učio. Ona se čoveku kad tad obije o glavu. Završio sam tri razreda i dobijem od države nagradu od 100 dinara, pa upišem tako gimnaziju. Bio sam samo jedan dan i pobegao. Kad ono, sve što su silne škole pozavršavali likvidiraše preko noći u ratu. I mene bi da sam bio učen – tvrdi čiča Milorad i dodaje da je i ratovao tako što je opalio jedan metak, bacio municiju i pobegao glavom bez obzira.
Pamti događaje Milorad Jovanović, priseća se imena i datuma, kao da se sve juče desilo, dok je putovao iz Tivta u rodno Mirijevo. Priči nikad kraja, satima, a mogao bi da priča i danima da nije posla oko krušaka koje čekaju da ih obere i već danas iznese na Kalenić. Zabrinuće se, ako ga od jutra nema, stare mušterije. A nikad ih izneverio nije. I tako – trguje već osamdeset i neku godinu.
Ljiljana Perović
[objavljeno: 21/07/2009]
