Izvor: Politika, 02.Jan.2013, 10:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jurnjava za prasetom, zategnuta odela i laki striptiz
Nekada se znalo, glamurozan doček Nove godine bio je zagarantovan u raskošnim hotelima – na Terazijama, sa pogledom na Dunav i Tašmajdanski park. Gala proslave danas su se preselile na druge adrese. U „Moskvi” se godinama ne organizuje novogodišnja žurka, velika „Jugoslavija” je odavno zatvorena, a u „Metropolu” će biti odbrojavanja posle osmogodišnje pauze. Kako su u prošlom veku izgledali dočeci u tri najpoznatija ugostiteljska zdanja prisećaju se ljudi odgovorni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za lud provod: Krsto Crnčević, direktor hotela „Jugoslavija” u periodu od 1974. do 1981, Novica Šaban, direktor „Moskve” bio je od 1961. do 1995, i Veljko Simić, direktor sektora hrane i pića „Metropola” od 1959. do 1974. godine.
Krsto Crnčević – Svetski šampion u novogodišnjem ljubljenju
Nije bilo lomljenja stolova, hotelskog inventara, tek pokoja čaša ostala je razbijena, čisto za uspeh i zdravlje
Dame u stizale u raskošnim haljinama, gospoda u zategnutim odelima. U garderobi su ostavljali kaljače, iz torbi vadili cipele za doček. Rastajali su se i od toplih gunjeva ispod kojih su virile balske odore. Proslavljati novogodišnju noć pre četiri decenije u hotelu „Jugoslavija” nije bila mala stvar.
– Sve je moralo da bude tip-top. Svako ko je želeo da bude deo veselja morao je lično da mi se javi i to mesec, dva ranije, da bi mogao da obezbedi mesto pod krovom „Juge”. Početkom osamdesetih godina sa nama je slavilo više od tri hiljade duša koje je opsluživalo oko 800 radnika. Čak se u jednom trenutku desilo da nemamo dovoljno stolica za sve goste, pa smo morali da ih povlačimo iz ostalih delova kompleksa – priseća se Crnčević. Sedam novogodišnjih zabava „diša” je, kako su ga zvali odmilja, proveo u hotelu. To mu nije teško palo. Za to vreme postao je, u šali kaže, svetski šampion u ljubljenju.
– Kad kazaljke pokažu ponoć krenem redom da se ljubim i zdravim sa svim gostima i radnicima. Takav je običaj bio. Od stola za kojim sam sedeo sa suprugom ustajao sam u pet minuta do ponoći, a do njega stizao tek oko osam ujutro – priseća se Krsto.
U svim salama – „Panorama”, „Dunav”, „Drava”, „Zimska bašta”, „Zlatni ovan” i „Đerdap” – goste su zabavljali zasebni orkestri, svaki sa po 20 izvođača. Bančili su, ali sa ukusom. Nije bilo lomljenja stolova, hotelskog inventara, tek pokoja čaša ostala je razbijena, čisto za uspeh i zdravlje.
– Pre raskošnog vatrometa gosti su imali lutriju. Glavna premija bilo je živo prase. Ko ga prvi uhvati, nosi ga kući. Svi su se „lomili” da budu prvi. Posle toga igralo se i pevalo do kasno u noć. Oko četiri izjutra na stolove je stizala kisela čorba, katkad i gulaš. Služili smo je za otrežnjenje čemu su se mnogi radovali – setio se Crnčević.
Novica Šaban – Maršal ipak nije došao
Sredinom pedesetih godina glavni gost na dočecima bio je Branko Pešić, tada gradonačelnik Zemuna, a potom i Beograda
Svakog 31. decembra u „Moskvi” je bilo krcato. Diplomate, predstavnici ambasada, stari Beograđani... Svi najpre zauzmu svoju „busiju”, merkaju se, ćaskaju, nazdravljaju... Tek kad se dobro opuste počnu da cupkaju – stidljivo uz evergrin, a na kraju uz narodnu muziku. I tako do zore. Nije bilo vatrometa, niti gala proslava. Hotel nije mogao da ugosti više od dve stotine zvanica. Sedamdesetih godina i Tito je trebalo da se pridruži društvu na Terazijama.
– Javili su nam da maršal stiže iz „Mažestika”, pa smo vanredno na galeriji pripremili sto za njega. Bili smo u žurbi, ali niko od gostiju to nije primetio. Tito se ipak nije pojavio – otkriva Novica Šaban, prisećajući se da su proslave pravoslavne Nove godine bile uvek vanserijski uspešne.
– Jesu bile diskretnije, vodili smo računa da gosti i orkestar ne pevaju nacionalističke pesme, preterano ne „srbuju”, ali su se svi zaista bolje provodili – kaže Novica.
Stalni orkestar činili su penzionisani muzičari iz Beogradske filharmonije. Jedan takav umetnik nedostajao je i hotelu „Jugoslavija”.
– Prvi je „prebegao” Mile, vođa orkestra, a kada je od novog direktora zatražio povećanje plate, on mu je poručio da smanji orkestar. Rekao mu je da eliminiše onog što udara u drndalo, u kontrabas, na šta mu je Mile odgovorio da je to u stvari on. Na kraju je ipak dobio povišicu – priseća se Šaban, koji je pre „Moskve” bio i u upravi zemunskog hotela „Central”.
Sredinom pedesetih godina, kada je bio pomoćnik direktora, glavni gost na dočecima bio je Branko Pešić, tada gradonačelnik Zemuna, a potom i Beograda.
– Voleo je da se veseli i popije. Bio je pravi meraklija koji nije zaboravljao ni radnike hotela. Svima redom, bez izuzetka, čestitao je Novu godinu – kaže nekadašnji direktor „Moskve”.
Veljko Simić – Valcer za Tita i Jovanku
Novogodišnji paket aranžman, u koji su bila uračunata i dva noćenja, koštao je današnjih 300 evra
Dolazak Tita i Jovanke na novogodišnju feštu u „Metropolu” 1962. godine bilo je najveće iznenađenje za više od hiljadu gostiju i tadašnjeg direktora hotelskog sektora hrane i pića Veljka Simića. To će, kaže on, pamtiti celog života.
– Nismo znali da će nam se Tito pridružiti posle ponoći. Za nekoliko minuta morali smo u krcatoj sali da oslobodimo najbolja mesta za predsednika i njegovu svitu. Seli su naspram muzike i orkestar je podesio program prema njegovom muzičkom ukusu. Otplesao je valcer sa Jovankom. Bili su izuzetno veseli, igrali su do zore, posipali se konfetama. Nije poručivao pesme, niti lomio čaše – priseća se Simić.
Bila je to jedna u nizu novogodišnjih fešti zabeleženih u zlatnoj istoriji „Metropola”, koja je trajala od 1959. do 1980. U to vreme prestiž je bio slaviti Novu godinu u tom hotelu i gost je bio svako ko je nešto značio u Beogradu i bivšoj Jugoslaviji. Razloga je bilo napretek: najbolji orkestri, pevači, zabavni program sa mađioničarima i lakim striptizom, tombola, bogata kuhinja i vinska karta specijalno birana za tu priliku.
– Za mestima u dva restorana koji su mogli da prime oko 700 zvanica i kafani sa 400 stolica uvek je bila jagma. Novogodišnji paket aranžman, u koji su bila uračunata i dva noćenja, koštao je današnjih 300 evra i mogli su da ga priušte samo gosti sa dubljim novčanikom. Reprize su bile dostupne i prosečnim Beograđanima – ističe Simić.
Zarada je uvek bila dobra jer u „Metropolu” se osim 31. decembra slavilo i za srpsku i romsku Novu godinu.
–Velika zainteresovanost za proslavu srpske Nove godine vladala je sve dok je doček bio kontrolisan. Nacionalističke pesme nisu mogle da se pevaju, svečanost su nadgledali ljudi iz državne bezbednosti. Bilo je zabranjeno i gasiti svetla u ponoć – kaže Simić.
Ali za srpsku Novu godinu 1982. zaorilo se i „Oj, vojvodo Sinđeliću”.
– Čovek iz državne bezbednosti mi je rekao da prekinem muziku ili će on intervenisati. Objasnio sam mu da to nije nacionalistička, nego herojska pesma. Čim je moglo da se javno peva i govori šta se htelo, srpske Nove godine više nisu bile tako posećene – kaže Veljko Simić.
Marija Brakočević
Daliborka Mučibabić
objavljeno: 02.01.2013
Pogledaj vesti o: Doček Nove Godine, Nova godina
