Izvor: B92, 06.Nov.2011, 00:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teška starost u Srbiji
Čak 300.000 starijih od 65 godina nema gotovo ni jedan dinar sopstvenih prihoda, pišu Novosti.
Teško da bi penzionisani činovnik iz Leskovca sa prosečnih 18.720 dinara mesečno mogao da zamisli život kakav živi njegov savremenik iz Nemačke, Kanade, Norveške...
I dok naši stari muku muče kako da od svoje crkavice podmire sve račune, plate lekove, a uz malo sreće ostave i koji >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << dinar „sa strane" za decu i unučad, u nešto razvijenim zemljama penzioneri proživljavaju drugu mladost. Osim što ne strahuju za bakaluk, od naših se razlikuju i po ostalim brigama, pa se muke zapadnjaka svode na to u koju će banju otići i koji će hobi izabrati.
Da li su prosečni Srbi stariji od 60 godina zaista u „zlatnom dobu" ili su im dani ipak nešto sumorniji od onih koje proživljavaju njihovi vršnjaci po belom svetu?
„Srbija spada među pet najstarijih država u Evropi", podsetio je na neslavnu statistiku i Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike. „ A indeks siromaštva je među starima veći od onog koji se odnosi na opštu populaciju. To znači da oni u ukupnom broju siromašnih učestvuju sa čak 9,6 odsto."
U našoj zemlji je, prema rečima ministra, 1,3 miliona građana već premašilo 65 godina, a mnogi među njima imaju „punu korpu" problema. Najveći je besparica, a tik uz nju i - usamljenost.
„U Srbiji najmanje 450.000 penzionera prima penziju manju od 12.077 dinara - ocenjuje i mr Nadežda Satarić, iz „Amitija", civilne organizacije za brigu o starima i član Nacionalnog saveta za stare."
Zato se u civilnom sektoru (s pravom) pitaju šta sve država može da učini za najbrojniju grupu svojih građana. U Ministarstvu rada i socijalne politike napominju da se ovom temom bave tri nacionalne strategije - one o starenju, za smanjenje siromaštva i za razvoj socijalne zaštite - i da sve za cilj imaju da se od 2012. do 2015. godine za 15 odsto smanji broj starih ljudi koji žive ispod linije siromaštva. Ipak, dodaju u ovom resoru, da bi se unapredio njihov kvalitet života, potreban je - pre svega - veći stepen ekonomskog rasta i razvoja, bolja koordinacija između ministarstava i institucija, kao i dobra saradnja sa civilnim sektorom.
To nam, očigledno, ne ide od ruke. Da su planovi ambiciozni nema sumnje, ali nema sumnje ni da se veoma teško ostvaruju. O tome je govorila i nacionalna koordinatorka za pitanja starenja Lidija Kozarčanin:
„Vlada RS donela je odluku za osnivanje Nacionalnog saveta za pitanja starenja još 2007. godine, ali je prva osnivačka sednica održana tek 2011."
Ipak, nije sve na pragu propasti. Kozarčaninova podseća na to da država preduzima mere u skladu sa svojim mogućnostima. Kao primer navodi državni doprinos Fondu PIO, kojim se garantuje redovna isplata penzija. Povećan je i broj usluga socijalne zaštite, pa se one danas pružaju u više od sto opština širom Republike.
Ipak, niko od naših sagovornika nema dilemu da je i dalje najveći oslonac starima - porodica. S druge strane, prosečna srpska porodica je znatno osiromašena, pa je i sistem podrške poprilično sveden. Sa najmanje 10.000 porodica u Srbiji koje imaju pet članova, jedina se pomoć svodi na lepu reč. Novca, standardno, manjka, jer su, prema analizama Ministarstva rada i socijalne politike, upravo ove porodice u zoni najdubljeg siromaštva.
