Izvor: Politika, 30.Jan.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija razgovara: Sukob oko „muzičkog dinara”
Rajić: Najveći problem je na nivou institucija. Zavod za intelektualnu svojinu, kao neko ko nadzire, ne radi svoj posao dovoljno dobro; Kovačević: Jedini naš spor vredan pomena je visina naknade. Oko toga nismo uspeli da se dogovorimo, pa komisija treba da to reši
Unija poslodavaca Srbije pokrenula je kampanju zbog visokih tarifa koje ugostitelji moraju da plaćaju Sokoju, zaštitniku autorskih prava, i Organizaciji proizvođača fonograma Srbije (OFPS), zaštitniku prava >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << muzičkih producenata. U znak protesta zbog velikog nameta za „muzički dinar”, kako je popularno nazvana naplata puštanja muzike u ugostiteljskim objektima, mnogi kafići u Srbiji su nedavno na jedan dan isključili svoje cd-plejere. Po principu, ako tražite mnogo, isključićemo muziku, pa onda ne možete ni da je naplatite.S druge strane, svako ko pušta muziku ima obavezu da plati autoru za njegovo delo, ili producentu koji je proizveo CD. Cena se utvrđuje po dogovoru između korisnika i autora muzike, a dogovor do sada nije bio moguć. Zato je Vlada Srbije nedavno formirala komisiju, koja bi tri učesnika u sporu trebalo da izmiri, tako što će utvrditi realnu cenu.
O problemima s kojima se susreću ugostitelji, Sokoj, Zavod za intelektualnu svojinu, koji sve to treba da dovede u red, i Organizaciji proizvođača fonograma Srbije, koja je trn u oku i ugostiteljima i Sokoju, razgovaramo s Dragoljubom Rajićem, portparolom Unije poslodavaca Srbije, i Aleksandrom Kovačevićem, direktorom Sokoja.
Politika: Da krenemo od najjednostavnijeg pitanja – čime se Sokoj bavi?
Kovačević: Sokoj se bavi naplatom autorske naknade i raspodelom tantijema od tog novca autorima. To je udruženje čiji su članovi autori, kompozitori i tekstopisci, aranžeri, naslednici autora, koji celi svoj repertoar ustupaju pod određenim uslovima korišćenja, a to je i visina naknade.
Politika: Gde nastaje problem Unije poslodavaca, posebno vaših članova ugostitelja?
Rajić: Osnovni problem s kojim se Unija poslodavaca suočava jeste taj što danas u Srbiji mnogi traže novac od ugostiteljske privrede. Nije problem što postoje naknade i što sama autorska prava treba da se poštuju, nego visina i način određivanja tih naknada. Takođe i tokovi novca, pa u nekim slučajevima i legitimnost organizacija koje to naplaćuju. Pre svega, tu mislim na Organizaciju proizvođača fonograma Srbije (OFPS). Jednostavno, kada pogledamo strukturu izdvajanja u Srbiji, one su jedno opterećenje poslovanja u nizu od 46 prosečnih opterećenja, trgovci 42 opterećenja, to je nešto manje, ali je opet duplo više nego ono koje ima ugostitelj u Beču, 19, ili u Budimpešti 21.
Politika: To je suštinski problem?
Rajić: Pa visina pre svega, ali i način naplate, pogotovo kod OFPS-a.
Politika: Pravili ste poređenje i s drugim zemljama, po vašim proračunima cene tarifa za naplatu muzike su kao u Velikoj Britaniji?
Rajić: To je po nekim ekonomskim parametrima. Kada pogledamo našu kupovnu moć i uporedimo s drugim zemljama, tarifa je višestruko veća nego u drugim zemljama.
Politika: Da li je problem visina naplate?
Kovačević: Naša dodirna tačka između korisnika muzike, koju predstavlja Unija poslodavaca, i Sokoja, koji predstavlja autore i OFPS, koji zastupa producente, jeste tarifa. Do sporazuma nije došlo. A kada je tako, određuje se komisija koju je Vlada Srbije i formirala pre nekih mesec dana. Ta komisija će reći šta da se radi.
Politika: Šta radi ta komisija?
Kovačević: Zakon o autorskim i srodnim pravima je predvideo da se formira ta komisija u slučaju da sporazuma nema. Vlada je formirala komisiju sa devet meseci zakašnjenja, od roka koji je predviđen zakonom.
Politika: Država je imala zakonsku obavezu koju nije ispunila?
Rajić: Da. Po isteku roka za pregovore, u roku od 90 dana trebalo je da...
Kovačević: Zakon je stupio na snagu 24. decembra 2009, za 90 dana od tada je trebalo da bude formirana komisija, a ona nije formirana, nego tek u decembru 2010. Svima je u interesu da se što pre donese odluka. Sokoj je u svom predlogu tražio veći iznos u odnosu na važeću tarifu.
Politika: Sokoj traži više para?
Kovačević: Da. Po svim parametrima, ukalapamo se u povećanje koje smo predali u našem predlogu.
Politika: Oni traže veće povećanje, vi tražite smanjenje?
Rajić: Postoji član 70. Zakona, koji se odnosi na ovo i koji kaže jasno da tarife moraju da budu srazmerne s tarifama bruto domaćeg proizvoda. Tarife se naplaćuju kao u bogatijim zemljama. Uzmimo za primer Hrvatsku. Tarife su kod njih 502,2 evra. U Srbiji su te tarife, Sokoj i OFPS zajedno 480,49 evra, znači nekih 20 evra niže od Hrvatske. U Hrvatskoj je prosečna plata 850 evra, u Srbiji je trenutno 300. Činjenica je da se veliki problem pojavio onog trenutka kada je OFPS počeo da vrši naplatu.
Politika: Kada je OFPS počeo da radi?
Rajić: Počeli su 2005, a od 2006. godine naplaćuju. Iznos Sokoja je bio u granicama normale, ugostitelji su plaćali i to je nekako funkcionisalo. Međutim, pojavio se OFPS, kome je dovoljno da postoji zvučnik u objektu. Imali smo apsurd s privatnim zdravstvenim ustanovama, koje po Zakonu o zdravstvenoj zaštiti moraju da imaju zvučnike u slučaju požara. I njima su tražili pare. Za mnoge od tih radnji može da se kaže da su zloupotrebe.
Politika: Kako Sokoj vidi ovu situaciju?
Kovačević: Da se vratimo na visinu naknade. Te dve tarife treba da budu srazmerne. Ako vlasnik plaća Sokoju 1.000 dinara, trebalo bi da plati za srodna prava producentima –600 dinara. Ukupno, 1.600 dinara. A najčešći primer u praksi, od naših 1.000 dinara, OFPS naplaćuje po dve, tri, ako ne i više hiljada. Možemo razumeti Uniju poslodavaca i komisija koja je formirana treba to da reši.
Politika: Da li Zakon ovde ima ikakvog uticaja?
Kovačević: Taj zakon isto tako kaže da je ugostitelj koji koristi muziku u obavezi da se javi Sokoju, da zaključi ugovor. I da tako stekne dozvolu za korišćenje muzike i da plaća. Znači, ako tražite da se primeni zakon, neka se primeni u celini. Sokoj, za razliku od OFPS-a, ima 100 međunarodnih ugovora, zastupa ozbiljan svetski repertoar u ozbiljnom internacionalnom sistemu. Postoji donji iznos tarife, ispod kojeg ne može da se da repertoar.
Rajić: Ima i kompleksnijih problema od onih sa Sokojem i sa OFPS-om. Za lokal od 100 kvadrata, za razne takse za puštanje muzike i izvođenje muzike uživo, ugostitelj mora da plati približno 200.000 dinara mesečno.
Kovačević: Koliko od tih 200.000 dinara ide Sokoju?
Rajić: Uzmimo primer lokala na Obilićevom vencu u Beogradu, od 100 kvadrata. Oni moraju da plate oko 7.500 dinara.
Kovačević: Zar nije logično da se Unija poslodavaca fokusira na onih 194.000 dinara koje mora da plati?
Rajić: Ukupno je 200.000 dinara.
Kovačević: Sokoju ide oko 7.000.
Rajić: Sokoj ne bi bio problem da nije i sve ostalo.
Kovačević: I da Sokoj ukinemo, tih sedam hiljada, ugostitelji su i dalje u problemu.
Rajić: Slažem se. A opet, godišnje gledano, to su veliki iznosi, ne možemo odvojiti jedno od drugoga.
Politika: Šta je sa sudskim sporovima, ima ih, prema zvaničnim podacima, oko 20.000 koje je pokrenuo Sokoj za naplatu?
Kovačević: Unija poslodavaca smatra da ukoliko bi svi plaćali, mi bismo morali da smanjimo tarifu. To je zabluda. Mi i inače imamo jako nisku tarifu i velike troškove. Moramo da plaćamo zastupnike na terenu, jer se ugostitelji ređe prijavljuju sami za obaveznu naknadu. Vodimo skupe sudske postupke. Autori su onda nezadovoljni jer zarada na osnovu tantijema biva nešto manja. Mi se trudimo da manje tužimo, mislim da imamo manje sporova nego OFPS.
Rajić: To je tačno.
Kovačević: Kada bi svi plaćali, ne bi bilo tako.
Politika: Šta je s ljudima kojima taj spor stigne na vrata?
Rajić: OFPS je tužila svaku drugu radio-stanicu u Srbiji. Zbog svega što OFPS radi poslednjih godina, naša pravna služba sprema tužbu. Zbog kršenja zakona i zloupotreba. Postavićemo pitanje odgovornosti i njih i Zavoda za intelektualnu svojinu, kako je moguće da takva organizacija uopšte dobije dozvolu. Mi smo utvrdili da jedan od osnivača OFPS-a ima sedište u Budvi. Kako je Zavod njima dao dozvolu? Ne može neko s druge teritorije da ubira novac.
Kovačević: Mi pokazujemo razumevanje za svaku oblast, kod emitera za emitovanje, kod vas za ugostiteljstvo.
Politika: Sokoj ima problema i sa emiterima oko naplate?
Kovačević: Osim RTS-a, nemamo većih problema.
Politika: Šta je sa RTS-om, ukratko?
Kovačević: RTS je najveći korisnik muzike u državi i mora najviše da plaća. A ne plaća nikako. Tri i po godine smo u sporu sa RTS-om, prošle godine smo dobili prvostepenu presudu, čeka se Viši sud po žalbi RTS-a.
Politika: Koliki je prihod Sokoja?
Kovačević: Godine 2009. smo imali ukupan prihod nešto preko 500 miliona dinara, za 2010. nemamo konačne podatke, ali biće negde oko 570 miliona dinara.
Politika: Šta je sa organizacijom PI (Prava interpretatora), koja se u međuvremenu pojavila? Kakva je njena uloga u svemu ovome?
Rajić: Ona nastupa sa OFPS-om. Ta organizacija okuplja interpetatore i brani njihova prava. OFPS i njima duguje novac. Najveći problem je, ipak, na nivou institucija. Zavod za intelektualnu svojinu, kao neko ko vrši nadzor, ne radi svoj posao dovoljno dobro.
Kovačević: Jeste, ali ja sam celu vašu kampanju doživeo kao uperenu protiv Sokoja.
Rajić: Zakon treba da se primenjuje, on se doslovce nije primenjivao. Sokoj postoji dugo, a OFPS, koji postoji odskora, ima ista prava da zastupa ceo muzički repertoar iako nije imao ugovore, iako su joj osnivači osobe s teritorije druge zemlje. Posao Zavoda jeste da vrši kontrolu nad njihovim radom. Onda se pola ovih stvari ne bi dešavalo, možda ni spor u koji je uvučen i Sokoj ne bi bio takvih razmera.
Kovačević: Jedini naš spor vredan pomena je visina naknade. Oko toga nismo uspeli da se dogovorimo, pa to treba da reši komisija. Ako imate manji kafić, koji ima dozvolu da koristi ukupan svetski i domaći repertoar na nivou, to je cena jedne prodate kafe ili manje. To zaista ne opterećuje poslovanje. Pominje se razlika između Beograda i Londona. U Londonu je nezamislivo da vi otvorite ugostiteljski objekat, a da niste dobili dozvolu od londonske verzije Sokoja.
Rajić: Sokoj bi imao 90 odsto naplate, samo da je tarifa primerenija. Ima jedna druga stvar, na nivou te dnevne kafe. Marža u ugostiteljstvu je između 420 i 450 odsto, to ugostitelj mora da ugradi u svoju cenu da bi prodao finalni proizvod.
Kovačević: Da li može ugostitelj da traži da cena kafe, „koka-kole”, krompira ili svinjskog mesa bude niža, kao što traži smanjenje za autorska prava?
Rajić: To ne može, to je drugačija roba.
Kovačević: Pa i muzika je roba, kao i svaka druga.
Rajić: Vi ste jedini koji to naplaćujete. To je razlika između vas i neke druge robe.
Kovačević: I autori su nezadovoljni i smatraju da tarifu treba povećati, osetno.
Rajić: I verujte da to neće dati nikakve rezultate. Ljudi će prestati da puštaju muziku.
Kovačević: To je potpuno legitimno.
Rajić: Pa, jeste. Ali da li je to cilj? Vama je cilj da imate što više korisnika koji plaćaju redovno. Novac treba i muzičkim autorima, i gradu,i Republici. Ali, ako nekoga previše opteretimo, onda svake godine završavamo sa tri puta više ugašenih privrednih društava nego osnovanih. Kome je to od koristi?
Kovačević: Cena se na osnovu zakona utvrđuje, a ne na osnovu utiska da li ugostitelji ili autor misle da je mnogo ili malo.
Rajić: Nije to stvar utiska, nego ekonomske računice.
Kovačević: Što prejudiciramo smanjenje? Primena zakona može da znači smanjenje, ali možda i ne.
Rajić: Naša dva osnovna zahteva su kategorizacija i smanjenje tarife, po ekonomskim kriterijumima. Možda ima prostora da se poveća. OFPS podiže svoje iznose za 30, 40, 50 odsto.
Kovačević: Sokoj to ne radi, on se uglavnom pravda, bez potrebe. Po našoj računici, može da dođe i do povećanja.
Stanko Stamenković
objavljeno: 31.01.2011
