Izvor: Kurir, 20.Maj.2011, 09:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SPOMENIK
Kad pijacom hodaš i vidiš jeftinije banane od jabuka, kad Cigani kupuju „koka-kolu“, a seku se voćnjaci, ne preostaje ti ništa drugo već da staviš prst u uvo i zapevaš onu staru našu:
„Zlo u Bosni, gore u Kotaru,
Bolje slugi nego gospodaru.“
Sveopšta depresija. Depresija akuta recidiva. Depresijacija dinara koja dovodi do uništenja i ono malo proizvodnje koje je ostalo (Uostalom, pošto niko ništa ne proizvodi, vrlo bitno što će se proizvodnja >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << ugušiti. Lička Veštica tvrdi da dinar treba da bude šezdeset.)
U ratu niko nije sekao voćnjake. Jabuke nestaju pod sekirom MMF. Pijemo pića od kojih se žedni. Opustela su sela. Samo starčad. Propustili smo priliku da seljačke, genetski jake porodice iz Krajine naselimo po napuštenim selima. Nema više doseljenika iz Crne Gore i Hercegovine koji će naseliti pustu zemlju. Više je ingerencija nad Srbijicom imao Milan Nedić nego Boris Tadić. Dave nas ko zmija žabu. Pritežu. Pritiskaju. Nigde izlaza iz tunela. Samo u tunelu usred mraka sija flaša od vinjaka. A i on je preskup.
Bio sam u gradu u kojem dečaci imaju para samo za lepak. Namračilo se nebo nad Srbijom. A proleće je. Bilo je nekad poznato ostvarenije „Sumorna jesen“. A ovo je sumorno proleće. Ima li smisla pisati bez ideje o boljitku. O boljitku kojeg nema. Bez ideje kako dalje. Valjda se to od hroničara veljeg mista, da ne kažem distrihta (gde tu švapsku reč nađoše) očekuje... Kad pukne vojska, ostaje samo individualno probijanje kroz šumu, kroz močvare, kroz živobare Novog Poretka.
Porodica Đoković je primer. Jedini primer. Ne očekuj ni od koga ništa, jer niko ti neće pomoći. Hodaj podignute glave i gledaj u nebo. Gledaj u zvezdu koja sigurno neće pasti.
Uradi portal za Slobodana Milosavljevića i Ministarstvo trgovine i usluga. Normalno je da ti učine uslugu. Uradi nekom barku u treski. Barka je novčanik, treska autobus. Uradi nešto, samo uradi. Vidiš da svi oko tebe rade.
Pokojni kum đenovske mafije Dada Cerović je ponavljao: „Ako boga nema, sve je dozvoljeno.“ Nemaš posao. Pa, Skupština Srbije traži nove ljude. Traže šefa grupe za organizaciju i razvoj. Ti si rođen za to. Treba da nas organizuješ i razviješ. Znači, u tome je bio problem. Što nismo bili organizovani i razvijeni. Sad kad dobijemo šefa za organizaciju i razvoj, ima sve da nam procveta. Sve imamo, samo nam još to fali. Ako si nesiguran i bojiš se da to ne bi mogao da radiš, traži se savetnik za pravna i organizaciona pitanja. To je pravi posao. Na savetniku ne leži bar nikakva odgovornost. Možeš da savetuješ šta ti padne na pamet. Ne sme se samo kukati.
U gradu se dešavaju i lepe stvari. Eto, na primer, u parku ispred „Poslednje šanse“.
Čuveni Tašmajdan u kojem su ranili Jermenina što je upucao Turskog ambasadora. Dali Azerbejdžanci lovu, dva miliona dolara, da se njihovom predsedniku podigne spomenik. Spomenik su podigli i našem čuvenom piscu Ciciju Paviću. Gledaju jedan u drugoga.
Milina jedna. Za penzionere. To se zove vest. A biste je uradio isti skulptor. Iz Azerbejdžana. On je sa Cicijem pio čaj. I raspravljao o Hazarima. To je nama donela poseta Borisa Tadića Bakuu. Treba ga poslati u Mongoliju. Da donese pare za spomenik Džingis-kanu. Što se Vuka Jeremića tiče, on neka se spremi za Pariz. Da navija za Đokovića. To je jedini način da na sebe skrene pažnju.
