Izvor: B92, 04.Dec.2011, 04:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Recept Anta Markovića nije uspeo"
Beograd -- Konvertibilan dinar, fiksni kurs, udvostručen životni standard sa prosečnom platom između 700 i 800 tadašnjih nemačkih maraka.
To su prve asocijacije na reformu koju je sproveo Ante Marković kao premijer SFRJ.
"Šok" terapiju, čije mehanizme primenjuju i srpski reformatori od 2001. godine, propisivao je u okolnostima skoro identičnim današnjim. U mnogo čemu uspešan recept, međutim, nije uspeo >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << da oporavi industrijsku proizvodnju i poveća zaposlenost. Baš ono što nam ni danas ne polazi za rukom.
Uoči Markovićevih reformi, građane je mučio strahovit skok cena. Država je bila za tadašnje pojmove - veoma zadužena. "Tako je ocenjivana, iako je gledano u brojkama bila manja nego sada", objašnjava Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta.
Snaga dinara nije potrajala
Šok terapija, koju je 1990. godine „prepisao" tadašnji premijer SFRJ Ante Marković, u saradnji sa američkim ekonomistom Džefrijem Saksom, fiksirala je devizni kurs na nivo od sedam dinara za nemačku marku. Prethodno je, sa dinara, skinuto četiri nule „viška", kako bi postao konvertibilan. To „blagostanje" nije dugo trajalo. Dinar je ubrzo počeo da pada, a paralelno se razvijalo crno tržište deviza. Zvanična devalvacija sa sedam na 13 dinara za marku objavljena je na proleće 1991.
On navodi da je SFRJ 90. godina imala 20 milijardi dolara duga, a Srbija je danas zadužena oko 32 milijardi dolara.
"Imali smo slične probleme kao danas - opštu nelikvidnost i opadanje stopa rasta. Tokom 70-ih godina godišnji rast je bio oko 7,5 odsto, a 80-ih je spao na jedan odsto. Već 90. godine smo imali negativnu stopu od blizu 12 odsto. Vladala je visoka nezaposlenost i sve ide u prilog tezi da smo mi u krizi već nekoliko decenija", kaže Savić.
Reforma Ante Markovića počivala je na tri stvari - privatizaciji, liberalizaciji i deregulaciji. Inflaciju, koja je bila četvoricifrena, tokom 1990. godine sveo je na dvocifreni nivo.
"Kurs je bio fiksiran na sedam dinara za jednu nemačku marku i posledica toga je bilo da su nam plate nominalno porasle tri ili četiri puta, a realno smo imali dvostruko bolji standard. Mislim da je u tom periodu potrošeno sedam milijardi dolara deviznih rezervi i to je bila cena fiksnog kursa", objašnjava on.
Reforme je zaustavio rat i raspad zemlje. A, deceniju kasnije, ovoga puta pod imenom Srbije, krenuli smo skoro identičnim putem. Reformatore su dočekale daleko manje devizne rezerve, ali daleko veći nivo donacija i značajna sredstva iz privatizacije.
"Mi smo i od 2001. godine primenjivali isti mehanizam reformi, mada mora se priznati u drugom ambijentu. Čuva se makroekonomska stabilnost, insistira se na stabilnom kursu i imali smo rast standarda. Nismo uspeli ni posle 2001. da oporavimo proizvodnju i povećamo zaposlenost. Sada kada je došla kriza, kada je ograničen priliv sredstava, i iz investicija i od privatizacije, mi se opet hvatamo za glavu", navodi Savić.
