Izvor: Večernje novosti, 30.Okt.2012, 22:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Porodica Ibrić: Bore se za hleb, ali ne prose

Kad nas neko pita kako nam je, kažemo „dobro“... Važno je da su nam deca zdrava. A kako nam je, stvarno, to Biljana i ja znamo.Bojan Ibrić iz Popovca kod Paraćina, otac sedmoro dece, govori ovo po povratku sa ko zna koje nadnice. Ne bira posao. Radi gde god ima kakvu priliku da napabirči dinar za hranu, odeću, obuću. Koliko god zaradi i koliko god ko da - zahvalan je. Rame uz rame, u nadnicu ide i njegova supruga Biljana.- Živimo >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << za dan i za komad hleba - kaže Bojan. - Deca nisu ni dužna ni kriva da gladuju. Da budu gola i bosa. Bila bi to sramota, imaju roditelje.Najstarija ćerka Ibrića, Jasmina, već je srednjoškolka. Jovana, Jelena, Jovan i Aca - osnovci. Bojana je predškolac, a najmlađi Aleksandar ima četiri godine. Na prvi pogled, kao sva deca. Ali nije tako.KUĆA ZVANA ŽELJA Biljana i Bojan sanjaju da imaju svoj dom u kome će njihova deca imati bolje uslove za život. Pokušavali su da od nadnice ponešto i uštede, kako bi kupili bilo kakvu kućicu, neko seosko domaćinstvo. Ali svaki dinar ode za hranu. - Zasada nam je dom najveća želja - kažu Ibrići. - San o kome, uveče, dok deca spavaju, šapućemo.- Naša deca osećaju našu nemaštinu - priznaje otac. - Možda je moglo da bude sve drugačije, da nas naopako vreme nije dovelo do ove slave. Niko od njih sedmoro nije primao dečji dodatak. Biljana i ja nismo venčani, a ona nema ni državljanstvo Srbije. Nismo imali vremena da pribavimo dokumenta, a ni novca. Jurilo se za nadnicama.Bojan je rođen u Aleksincu. Biljana, prognanik iz Hrvatske, rođena u Kostajnici. Sa decom žive u zgradi bivše ambulante u naselju Nova kolonija, u Popovcu, gde su utočište našle i druge siromašne porodice. Centar za socijalni rad u Paraćinu nije imao mogućnosti da im priušti bolji smeštaj. Sve je oko njih dotrajalo, pohabano... Ali se Ibrići ne žale.- Na materijalnu pomoć i dečje dodatke naša deca nemaju pravo, jer nemaju izvode iz matične knjige - priča Bojan. - Mislili smo, kad taj važan papir nema Biljana, nemaju ni oni pravo. U međuvremenu, moja supruga je iz Kostajnice dobila izvod, ali greškom nije dobila matični broj, pa je i dalje „izbeglo lice“. Ponovni odlazak u Hrvatsku za nas je veliki trošak. I tako je vreme prolazilo.DOKUMENTA SU PROBLEM Centar za socijalni rad u Paraćinu, i pored toga što Ibrići nemaju potrebna dokumenta kako bi ostvarili pravo na pomoć države, pomogne koliko može. Ali, to nije dovoljno. - Dokumenta su problem - potvrđuju priču Ibrića u paraćinskom Centru za socijalni rad. - Da su pre ovaj problem predočili, sve bi bilo drugačije. Spremni smo da se i sami uključimo i da im pomognemo da pribave svu potrebnu dokumentaciju.Uteha je, kaže Bojan, što nas ljudi svuda lepo prihvataju. U Popovcu, našu decu svi hvale. U školi su dobri đaci. Bore se oni, borimo se mi. Da se ne žale što nemaju kao njihovi vršnjaci. A i da se žalimo, šta imamo od toga. Nije lako pružati ruku. Zato i nisam obijao vrata Centra za socijalni rad. Da jesam, možda bih blagovremeno saznao da bez dokumenata nikakvo pravo ne možeš da ostvariš. A sada smo u situaciji da nam je dodatna pomoć potrebna za sedmoro dečjih usta.O sudbini Ibrića možda se nikad ne bi ni saznalo, da nije bilo njihovog komšije Vladana Milovanovića. Zahvaljujući ovom čoveku, priča o životu devetočlane porodice i njihovoj borbi za opstanak, dospela je i do naše redakcije. Milovanović je napisao: „Deca Ibrića ne prose, ne lutaju drumom. Idu u školu, teško im je, a ne žale se. Bez pomoći države, biće im sve teže“...- Nisam verovao da će nam se iko javiti i da će se zainteresovati za našu decu - odgovorio je na poziv „Novosti“ Bojan Ibrić. - Možda će neko i pomoći. Nije laka ova naša borba za opstanak. Kad kažem „naša“, mislim na decu. Ne znam šta ne bismo učinili da ne dožive Biljanin i moj život. Zasada nas dvoje imamo samo naše ruke.

Nastavak na Večernje novosti...