Izvor: Politika, 03.Maj.2011, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije budžet sve što sija
I oni na vlasti i oni koji bi hteli da budu na vlasti – žele veći budžet jer im to daje veću političku moć
U Srbiji vlada opšta konfuzija: meša se pojam Srbije kao države (skup svih državnih organa), Srbije kao teritorije (uključujući i Kosovo i Metohiju) i Srbije kao društva, koje čine svi oni koji žive u toj Srbiji (uključujući i one koji nam se ne dopadaju). Da vidimo kako to izgleda u praksi.
„Sporazumom sa Ražnatovićkom Srbija nije oštećena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ni za jedna dinar. Tačnije, suma koju je ona prema sporazumu dužna da uplati, tri puta je veća od one za koju je država oštećena neplaćanjem poreza od transfera fudbalera”, kaže ministarka pravde za „Politiku“. Prvo, nisam znao da je dotična (pevačica, ne ministarka) priznala krivicu u pogledu utaje poreza, već samo u pogledu pronevere novca. Sporazum ne pominje nikakvu utaju poreza. Drugo, koji to porez nije plaćen i koji je njegov iznos? Na osnovu navedene izjave jedino se može zaključiti da se radi o iznosu od petsto hiljada evra, što će reći da je to oko deset odsto ukupne proneverene sume. To se poklapa sa tadašnjom stopom poreza na ukupan prihod građana, pa zaključujem da je korišćena ta (pogrešna) analogija. Štaviše, ostaje pitanje zbog čega na taj neplaćeni porez nije uračunata zatezna kamata, budući da on nije plaćen kada je trebalo, pre osam do deset godina. Treće i najbitnije, ministarka govori o tome da ovim sporazumom budžet Srbije nije oštećen, odnosno da dogovorena kazna kompenzuje neke (nejasno je koje) propuštene prihode. Umesto da kaže upravo to, da budžet nije oštećen (što je problematična tvrdnja), ona kaže da Srbija nije oštećena. Postoji znatna razlika između državnog budžeta i Srbije – Srbiju čine svi njeni žitelji.
Ukoliko se iznosi tvrdnja da Srbija nije oštećena, to znači da nije umanjeno društveno blagostanje, a to nije ništa drugo nego suma individualnih blagostanja svih žitelja Srbije (uključujući i pevačicu), i to nema nikakve veze sa budžetom. A za to treba postaviti osnovno pitanje da li je kazna koja je predviđena ovim sporazumom (novčana od 1,5 miliona evra i kućni pritvor) odgovarajuća, imajući u vidu da je priznata pronevera od oko ïåò miliona evra (zavisno od kursa dolara u trenutku priliva). Sa stanovišta društvenog blagostanja nije relevantno da li je ova kazna pravedna, već samo da li će ova kazna predstavljati podsticaj da se ne čine ista ili slična krivična dela. Da li kućni pritvor od devet meseci kompenzuje 3,5 miliona evra razlike? Da li bi pevačica bila spremna da plati 3,5 miliona evra da se oslobodi tog pritvora? Da li se ovim sporazumom šalje poruka da se krivična dela ipak isplate? To su prava pitanja, a ne koliki je budžetski prihod od novčane kazne. Srećom, na ova pitanja tek treba da odgovori sud i nadam se neće uzeti u obzir brzopletu izjavu visokog predstavnika izvršne vlasti. Ili se možda isuviše nadam?
No, nije poistovećivanje budžeta i društvenog blagostanja greška koja je rezervisana samo za one na vlasti. I opozicija voli da pravi tu grešku. Na primer, uobičajena kritika vlasti koja stiže od onih političkih partija koje se protive Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju jeste da je naša jednokratna primena tog sporazuma, odnosno njegovog trgovinskog dela, dovela do loših posledica po Srbiju, budući da su umanjeni budžetski prihodi. Umanjene carinske stope na uvoz robe iz zemalja EU dovele se do pada prihoda od carina i poreske osnovice za PDV, što je dovelo do daljeg pada budžetskih prihoda. Ključno je, međutim, to što se spoljnotrgovinska liberalizacija ne sprovodi zbog državnog budžeta, već zbog povećanja blagostanja potrošača. A do tog blagostanja dovodi umanjenje cene uvozne robe, kao i jačanje konkurencije na domaćem tržištu koje, obično sa pomakom, dovodi, usled rasta konkurentskog pritiska, do rasta produktivnosti, pa time i do daljeg povećanja blagostanja potrošača. Maksimizacija budžetskih prihoda nikako ne treba da bude cilj vlasti koja vodi računa o društvenom blagostanju. To je bio i ostao cilj nekih afričkih vladara, ali valjda nam oni nisu uzor.
Ja razumem motive onih koji su na vlasti i onih koji žele da budu na vlasti. Oni znaju zbog čega žele veći budžet – to im daje veću političku moć, moć gospodara individualnog blagostanja mnogih, onih koji zavise od budžeta. Međutim, povećani budžet znači veće poresko opterećenje, pa makar i budućih poreskih obveznika, a sama preraspodela dohotka od poreskih obveznika ka budžetskim korisnicima neminovno dovodi do gubitka efikasnosti. Time se umanjuje društveno blagostanje, pa gubi – Srbija, a to smo svi mi.
Predsednik CLDS-a, profesor Pravnog fakulteta BU
Boris Begović
objavljeno: 04.05.2011.
