Izvor: Glas javnosti, 27.Mar.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedan dinar košta tri
Proces štampanja novca u Zavodu za izradu novčanica počinje trebovanjem i prebrojavanjem tabaka bele hartije u trezoru, a potom se, po dolasku u štampariju, opet mašinski broje... I tako više puta tokom procesa izrade, jer sve što iz dnevnog trezora izađe na kraju smene u njega mora i da se vrati. I, svaka brojka, računajući izrađene novčanice i primerke koji iz raznih razloga budu proglašeni za škart, mora da se složi.
- Evo, ova hartija za hiljadarku se sad ubacuje u mašinu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << koja štampa simultano s obe strane, jer samo tako mogu da se uklope svi dvostrani detalji. Na kraju tog procesa odštampani su samo šareni delovi, bez numeracije i lika, koji će docnije biti doštampan u dubokoj štampi. Potom se tabaci opet broje, pa proces kreće dalje - nanosi se kinegram, štampaju se delovi u dubokoj štampi - provodi nas kroz pogon Miroslav Marković, direktor sektora za novčanice, hvaleći se da se, dobro održavana, dvadesetogodišnja mašina još drži, iako je dosad uradila 400 miliona otisaka, a životni vek joj je oko 150 miliona...
Trenutno se, objašnjavaju nam, na jednom tabaku štampa po 40 novčanica, čime se štede i vreme i novac, što je bitno, jer se sve, od hartije do boje, uvozi.
- Pored naših zaposlenih, sve pomno prate i ljudi iz kontrole, a bez njihovog potpisa ništa ne može da uđe niti izađe iz trezora... Vodi se dvojno, nezavisno knjigovodstvo, a sve što ulazi i izlazi iz trezora na kraju smene se čuva pod saključarstvom - uvode nas rukovodioci u novu prostoriju.
Upravo tu se svaki odštampani tabak ručno proverava i obeležavaju se „nesavršene“ novčanice. Kvalitativna kontrola je, svedoči Marković, rezervisana za ženski pol, jer su iskustva mnogih država pokazala da muškarci ne mogu toliko dugo da drže pažnju. Reč je o odgovornom poslu, koji traži oštro oko. Kad novčanica prođe sve faze, ide na sečenje i pakovanje, pa se opet sve prebrojava, potom sledi numeracija i razvrstavanje, dok se tabaci na kojima je uočena neka greška seku i odvajaju ručno...
- I, iako je završen, ovo je još samo lepo odštampani papir... Tek kad uđe u trezor NBS, postaje novac - zaključuje Vuletić, mašući svežnjem friških novčanica.
U obližnjoj kovnici prave metalni sitniš, potom ga broje i mere, pakuju u plastične i platnene kesice, a potom u džakovima ubacuju u dnevno trezorče, nalik onom u kom se već godinama kupa Baja Patak. Izrada našeg najmanjeg apoena, jednog dinara, zapravo košta oko tri dinara... Prosto, tako mora, jer je reč o apoenu koji svaka zemlja mora imati, ali zato nadležni ozbiljno razmatraju mogućnost da „gvozdeni“ jednodinarac uskoro počnu da izrađuju od ugljeničnog čelika... Jedino što nam, kad smo se opraštali, ne dadoše i poneki uzorak da ponesemo... Možda sledeći put.
Emitovanje nove serije novca večna je trka između centralnih banaka i falsifikatora, koji za desetak godina nađu načine da izimitiraju novac. Onda se serija menja, pa im opet treba vremena...
- Mrtva trka. Ipak, kad je reč o dinarima, situacija je dobra, jer zvona zvone na uzbunu kad procenat falsifikovanog novca dostigne dva odsto od ukupne mase u opticaju, a mi smo negde na 0,2. Male apoene možda i nije teško falsifikovati, ali je preopasno za male pare. Za zaradu treba napraviti kamion novca, a onda je veća šansa da vas uhvate. Za hiljadarku već morate dobro da se pomučite, a onu od 5.000 ljudi retko vide, pa je dobro zagledaju... A, naši apoeni od 1.000 i 5.000 dinara su, po sigurnosnim elementima, bolje zaštićeni od evra... Komplikovano ih je imitirati, pa ako je neko već spreman na rizik, onda pre rizikuje s evrom, koji više vredi. A, zaštita ide po nivoima - manji apoeni imaju slabiju, ali dovoljnu zaštitu, dok veći imaju drugačiji dizajn, optički varijabilnu boju, infrared zaštitu, duboku štampu, fluorescentnu boju... Što je novčanica vrednija, više dodajete... Mada, možete napraviti novčanicu natrpanu sigurnosnim elementima, ali to ne bi bilo isplativo - tvrdi Vuletić, dok Gordana Stamenković, šef laboratorije Zavoda, dodaje da se povremeno pojavljuju falsifikati, ali da su uglavnom lako prepoznatljivi.
- Reč je uglavnom o kolor-fotokopijama, primercima rađenim indžekt štampom, sa pokušajima da se hologrami naprave srebrnim flomasterom ili od folije za čokoladu, a bilo je i spajanja originalnih novčanica, pa, recimo, na ovoj s leve strane piše Jugoslavija, a s desne Srbija. Ipak, kako bismo na sudu mogli sa sigurnošću da svedočimo o tome da li je nešto falsifikat ili ne, naše novčanice moraju biti urađene besprekorno - kaže Stamenković.
Meni je ovoga dosta. Od sutra pocinjem stampanje u vlastitom aranzmanu, pa da vidite sta je slobodno trziste - kod mene ce dinar da se stampa za pet para.
Pogledaj vesti o: Dinar
