Izvor: Blic, 26.Feb.2009, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izgubljeno vreme
Zoran Luković
Ako je teško reći ko je odgovoran zbog činjenice da je dinar drastično izgubio vrednost za nekoliko meseci, monetarna ili fiskalna strana države, lako je zaključiti šta su trenutni razlozi niske vrednosti nacionalne valute. Ekonomisti ukazuju na tri glavna!
Prvo, nedostatak svežeg kapitala spolja po najrazličitijim osnovama, od donacija koje su presahle do grinfild investicija i inostranog novca od privatizacije;
Drugo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vidno je smanjen izvoz jer su naši najveći izvoznici zbog odsustva tražnje u svetu stali, što je najtipičnije i najočiglednije na primeru „Ju-Es stila”;
Treće, merljivo je odsustvo novca od dijaspore koja je uplašena krizom, a čije doznake su mnogi potcenjivali, iako je ta suma stizala godišnje i do četiri devizne milijarde.
Istina je da nemamo čime da branimo kurs, ali je i istina da je on jedan relativno dug period bio neadekvatan, da je dinar bio objektivno precenjen zato što je u njegovu stabilnost u proteklim godinama upumpavan novac. Nagli prekid dotoka svežih para je za posledicu dobio i brzi pad dinara. Mada je poslednjih meseci potrošeno blizu dve milijarde deviznih rezervi u zamenu za kursnu stabilnost, željeni efekti su izostali.
Da li je koridor 95 do 100 dinara za jedan evro naša svakodnevica? Verovatno da, misle ekonomski znalci, upozoravajući pri tom na nekoliko važnih momenata. Najbitnije je, tu se svi slažu, održati likvidnost privrede i smanjiti gašenje firmi jer će to imati za posledicu drastičan rast socijalnih problema, a onda se krug nekako zatvara i spirala negativnog nema vidljivog kraja. Takođe, svim silama zdravog ekonomskog i državnog razuma valja očuvati bankarski sistem jer je to sigurno sada najstabilniji deo finansijskog tržišta.
Ako se pravovremeno uradi rebalans budžeta, skrešu konačno svi veliki i neizdržljivi javni rashodi po svim osnovama, te ako se prema najavama i u toku završi dogovor sa MMF i drugim finansijskim institucijama, naše šanse da ne tresnemo o dno krize postaju veće. Vreme smo izgubili, to nije sporno, a posledice osećamo i goreg se, naravno, plašimo. Da je tako, da su nepotrebno protraćeni meseci u sejanju optimizma, a neki ministri su govorili da će nas kriza mimoići, dokazuje samo jedan primer. Valja se samo podsetiti da je u prošlogodišnjim razgovorima sa MMF-om naša strana, to znaju upućeniji i ljudi iz sveta ekonomije, rekla da joj tada ponuđene dve milijarde nisu neophodne. Sada taj novac tražimo i zato smo izgubili neko vreme potpuno nepotrebno. Valjda je konačno i našim zvaničnicima došlo odande u glavu.
