Izvor: Politika, 06.Dec.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Đurić: Zakon ugrožava muzičare
Graić: Biće para za sve
Mnogo je izvođača na muzičkoj sceni Srbije koji od emitovanja svojih pesama nisu dobili ni jedan jedini dinar. Neki od njih su u svojim ugovorima o izdavanju albuma s diskografskim kućama imali klauzulu o odricanju od interpretatorske naknade, pa je, shodno tome, diskograf prisvajao sav novac. Drugi interpretatori, pak, nisu imali takve ugovore s diskografima, pa su opet ostali bez dinara, iako su na novčanu naknadu, po postojećem zakonu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << imali pravo.
Letos smo imali i primer grupe SARS koja je od organizacije SOKOJ (koja štiti prava autora) dobila 16,5 dinara na ime naknade za emitovanje njihovog hit singla „Buđav lebac”, iako je to bila jedna od najemitovanijih pesama na domaćim radio i televizijskom stanicama.
Predlog novog zakona o autorskom i srodnim pravima, koji se trenutno nalazi u skupštinskoj proceduri, sukobio je organizacije koje štite prava interpretatora i diskografskih kuća. Da li su novac namenjen izvođačima diskografske kuće zadržavale za sebe i šta novi nacrt zakona predviđa, samo su neka od pitanja koja su postavljana.
O tome zašto se u javnosti podigla tolika bura, za „Politiku” govore Petar Đurić, direktor Organizacije proizvođača fonograma Srbije (OFPS), koja okuplja najveće izdavačke kuće u Srbiji, i Sanja Graić, profesorka Fakulteta političkih nauka i direktorka Organizacije za kolektivno ostvarivanje prava interpretatora (PI), koju su osnovala udruženja interpretatora.
Graić: Možda je povod za toliku prašinu posle javne rasprave koju je ovaj predlog zakona prošao, činjenica da je premijer Mirko Cvetković akcionar i to s relativno malim postotkom akcija u Autorskoj agenciji za Srbiju koja, inače, po ugovoru o poslovnoj saradnji pruža tehničke usluge Organizaciji za kolektivno ostvarivanje prava interpretatora. U trenutku osnivanja Organizacije PI 2007. godine postavilo se pitanje da li je racionalnije zaključiti ugovor o poslovnoj saradnji s postojećom organizacijom da to radi ili zaposliti određeni broj lica. Zaključeno je da su troškovi znatno niži ako bi se išlo na sporazum sa određenom institucijom koja takvu vrstu usluga pruža.
Drugo pitanje je pitanje kolektivnog ili individualnog ostvarivanja prava koje se ovde odnosi samo na jedno pojedinačno ovlašćenje interpretatora, proizvođača fonograma i autora podjednako, a to je pravo na naknadu od emitovanja i javnog saopštavanja. Ta naknada se naplaćuje od ogromnog broja korisnika i nijedan interpretator nije u mogućnosti da otprati ko je i koliko puta emitovao njegovu interpretaciju i da sa svakim od tih korisnika ode i zaključi pojedinačni sporazum, jer govorimo o desetinama hiljada ugovora. To je tehnički i organizaciono nemoguće. Zato je kolektivno ostvarivanje ove vrste prava evropski i svetski standard dugi niz godina unazad.
Po postojećem zakonu, koji je stupio na snagu 1. januara 2005. godine, postojala je organizacija koja štiti prava proizvođača fonograma, ali ne i organizacija koja štiti prava interpretatora. Zato je pravo na ubiranje jedinstvene naknade (u pitanju su interpretatorska i naknada proizvođačima fonograma) imala samo OFPS. Sada postoje dve organizacije i mnogo puta citiranim članom 127 daje se rešenje kojim zakonodavac ne opredeljuje koja će od ove dve organizacije ubirati tu naknadu nego kaže da te dve organizacije treba da se dogovore. Daje im ravnopravan položaj i ukida zakonski monopol.
Đurić: Mi nikada nismo osporavali da treba da postoji organizacija koja štiti prava interpretatora. Postojeći zakon predviđa dve mogućnosti – individualno i kolektivno ostvarivanje prava, i on je u skladu s Rimskom konvencijom. Diskografske kuće u ovoj zemlji su glavni investitori i one su plaćale tantijeme interpretatorima i to avansom, odnosno isplatom unapred. Mi se bunimo jer se u novom nacrtu zakona gubi pravo na individualnu zaštitu. Smatram da to ne odgovara ni proizvođačima fonograma ni interpretatorima.
Politika: Kako ste vi do sada ubirali naknadu?
Đurić: Od korisnika u skladu s njegovim prihodima. Ako nema prihoda, onda naplaćujemo na osnovu troška. Kada negde ne možete da odredite ni prihode ni troškove, onda naplaćujete po paušalu. Mi smo osnovani 2002. godine, a tek polovinom 2006. ova organizacija je počela da se bavi prikupljanjem naknada. Imamo 34 člana koji predstavljaju diskografske kuće u Srbiji, imamo i desetak stranih licencnih zastupnika, koji predstavljaju strane izdavačke kompanije kao što su „Soni”, „Univerzal”" i sedam ili osam bilateralnih ugovora. Donošenjem novog zakona postavlja se pitanje šta će biti s tim ugovorima, koliko će to ugroziti prava stranih kompanija. Ni za autore ni za interpretatore nema posla ako nema diskografa. U stvari, ima u kafanama, ali takvi interpretatori nemaju prava da se obrate PI-u, kao što ne mogu ni baletani niti neki drugi koji su korisnici fonograma.
Graić: Baletani su naši članovi. Mi štitimo i njihove interese.
Đurić: Ali, kažite mi gde mogu da kupim fonogram jednog baletana? Je l’ možemo da ga čujemo? On je korisnik, igra na muziku.
Graić: S jedne strane da, ali s druge on je interpretator. Njihovo strukovno udruženje je jedan od osnivača organizacije PI. Ali, mi štitimo prava oko 8.000 interpretatora.
Đurić: Koji interpretatori imaju pravo na naknadu od emitovanja i javnog saopštavanja?Oni sa izdatim fonogramima. Da li imate 8.000 ljudi sa izdatim fonogramima?Zakon kaže da se dozvola za rad dodeljuje organizaciji koja predstavlja većinu nosilaca prava ili njihovih udruženja. Većinu nosilaca prava vi ne možete da predstavljate jer ne predstavljate prave nosioce prava, a to su interpretatori sa izdatih fonograma i zato smatram da je Zavod za intelektualnu svojinu napravio grešku kada je vama dodelio tu mogućnost.
Graić: Sigurna sam da je Zavod za intelektualnu svojinu savesno uradio svoj posao prilikom izdavanja licence za rad.
Đurić: Ja sam od istog tog zavoda dobio ovlašćenje da prikupljam naknadu za proizvođače fonograma, nemam nigde ovlašćenje da prikupljam naknadu za interpretatore.
Graić: Da li ste vi ubirali naknadu za proizvođače fonograma i interpretatore za koju zakon kaže da je jedinstvena?
Đurić: Zakon kaže da proizvođač fonograma ima pravo da prikuplja jedinstvenu naknadu. To svoje pravo on je preneo na kolektivne organizacije.
Graić: Zašto onda sada postavljate pitanje – individualno ili kolektivno ostvarivanje prava? I to samo za jedno pravo – ovlašćenje za naknadu od javnog emitovanja, jer sva druga prava nesporno jesu individualna.
Đurić: Zato što proizvođač fonograma ima individualni ugovor sa interpretatorom. U ovom trenutku, bilo da sam ja autor, proizvođač fonograma ili interpretator, mogu, ali ne moram, da se štitim preko kolektivne organizacije, na primer SOKOJ-a. Grupa SARS se žalila da je za emitovanje pesme „Buđav lebac” dobila malo para od SOKOJ-a. Oni su do sada imali mogućnost da napišu pismo SOKOJ-u i kažu da ne žele da ih ubuduće štiti. Mogu da dođu i na bilo koju radio-stanicu i kažu da, ukoliko žele da ih emituju, moraju da im isplate toliko i toliko para. Isto to mogu da urade i s nekim frizerskim salonom, kafićem" A to je zato što postoji model individualne zaštite. Međutim, kada država ukine taj model, ona kao da je vas ukinula.
Politika: Da li su diskografske kuće prosleđivale svojim interpretatorima naknadu koju ste vi kao organizacija ubirali?
Đurić: Znate kako kod nas dolaze pevači ili grupe, bilo da izvode rok, bluz ili narodnu muziku? Kažu: „Dajte vi meni pare i ja više ništa od vas neću da tražim”. Onda ih mi isplatimo, ali nas niko ne pita da li ćemo nešto prodati.
Politika: Zašto onda čitamo izjave pevača da nikada nisu dobili ni dinara za svoja interpretatorska prava?
Đurić: Zašto nisu kada im zakon to dozvoljava? Nismo mi krivi zbog toga. Ja prikupljam pare za proizvođače fonograma i njima dajem prikupljen novac. Po postojećem zakonu i članu 125, svaki interpretator može od proizvođača fonograma da traži naknadu za svoja interpretatorska prava. Dakle, ako je objavio album za PGP-RTS pevač može da ode tamo i kaže: „Dajte mi novac koji ste prikupili za mene”, ukoliko nema drugačiji ugovor. I tu je važna interpretatorska organizacija. Oni treba da upute te interpretatore da idu u PGP, „Siti”, „Grand”"
Politika: Dakle, oni su bili neobavešteni? Nisu znali koja su njihova prava?
Đurić: Tako je. Imate SOKOJ koji štiti prava autora i oni su obavešteni o svojim pravima; imate OFPS koja štiti proizvođače fonograma, koji su takođe obavešteni. Ispada da jedino nisu obavešteni interpretatori, a postoji organizacija koja ih štiti.
Graić: Mi smo to u više navrata saopštavali kroz rad naših organa. Zakonski to jeste njihovo pravo, ali je i obaveza onoga ko tu naknadu ubira. Ukoliko se ta naknada u praksi naplaćivala, a jeste, onda nije obaveza interpretatora svakog pojedinačno da kucaju na bilo čija vrata i traže isplatu već je to obaveza onoga ko je nju prikupio da je dalje prosledi interpretatoru ili nosiocu prava.
Đurić: Ali, oni će ubuduće dobijati mnogo manje para. Jer, do sada, ako mi, kao proizvođači fonograma, dobijemo 100 dinara, interpretatoru ide 50, a u ovoj novoj situaciji od 100 dinara diskograf će opet imati 50, a 50 dinara ide vama pa kada odbijete 30 ili 20 odsto interpretator će dobiti 40 dinara. Dakle, vi uzimate pare onima koje štitite.
Graić: Vi ste ubirali novac od korisnika i za interpretatore i to je bilo legitimno, međutim, sporno je što vi tu naknadu niste distribuisali onima koji na to imaju pravo. U protekle četiri godine vi ste postali dužnici ogromnoj kategoriji nosilaca prava na interpretatorsku naknadu. Vi tu obavezu morate da izmirite.
Đurić: To nije tačno, mi smo distribuisali interpretatorima, ali nismo vama kao organizaciji, gde je Mirko Cvetković. Zašto bismo vama davali?
Graić: Ideja iz člana 127, gde je koncipirano da ove dve organizacije treba da sarađuju, dogovore se i zaključe sporazum i zajednički istupaju prema korisnicima, nama je bliska. Kada se radi o pravu na naknadu od emitovanja i javnog saopštavanja, budućnost interpretatora po novom zakonu svakako je svetlija.
Đurić: Mislim da su ovakvim zakonom svi muzičari ugroženi. Ukida se mogućnost da ja kao muzičar odem u neku diskografsku kuću i potpišem takav ugovor kojim novac dobijam unapred. Kako ja sada da investiram da bih snimio ploču?
Graić: Tako što ćete uredno dobijati interpretatorsku naknadu, pa ćete imati novca da platite sve što treba.
Đurić: A kako ću ja kao mlad interpretator da dođem do ploče? Pa, nikako! Vi ne razmišljate o perspektivi muzičara. Napravićete konflikt između interpretatora i diskografskih kuća, a onda i autora. Ni oni neće imati posla. Nama su nedavno bile delegacije iz Slovenije i Hrvatske i oni su rekli da je ovaj zakon korak unazad za nas.
Graić: Mi ovde govorimo o pravu koje traje 50 godina, od trenutka nastanka interpretacije. Dugoročno je ovde reč ne samo o razvoju interpretatorske delatnosti, nego o zamahu muzičke industrije u Srbiji. Imaćemo ravnopravniji položaj diskograf–interpretator. Tvrdim i da je to u skladu sa evropskim zakonima.
Đurić: Mi ćemo poštovati zakon iako smatram da nije u skladu sa evropskim normama i svetskim standardima. Mi smo proizvođači fonograma koje mnogi doživljavaju kao ekonomski moćne, a to nije istina jer u diskografiji je velika kriza od 1995. godine. Na sve to dolazi novi zakon koji će, po meni, muzičku industriju u Srbiji svesti na jedno dvorište.
Jelena Koprivica
[objavljeno: 07/12/2009]
