Izvor: Politika, 22.Jun.2010, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Adžija mora da prosi
Teret nemaštine ga prati od rođenja
Umesto da se igra sa vršnjacima mora da ide u prošnju. Ima stalno mesto na kome ga svakodnevno mogu da vide prolaznici. Neko zastane i dečaku doda koji dinar, a ima i onih koji ga opsuju. Žao mu je kada se neko ljuti na njega što prosi, ali mora. Živi na obodu grada, u baraci koja je toliko tesna da ne mogu svi da se smeste. Nekako se stisnu, pa noć prođe...
– Kada je loše vreme i kiša pada nema prošnje. To su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << teški dani jer nema se ni za hleb, a gladni smo.
Ima još braće i sestara. I braća prose. Živi s majkom koja nigde ne radi.
– Kad zaradimo koji dinar odemo u prodavnicu da kupimo hleb i neku salamu. To jedemo.
Kuvano ne jedu, jer nema mesta za šporet, toliko je tesna baraka u kojoj dečak živi. Prosi danju, noću se boji, ali kada mora i tada izađe na ulicu, ali nije sam. Uvek su tu i njegova dva nešto starija brata pase sklone ako vide opasnost.
– I kada policija naiđe i kaže da se sklanjamo, poslušamo, ali čim zađu za ćošak mi se vraćamo...
Najlepše mu je, kaže, u Svratištu, jer ovde ima puno drugara i može da jede koliko mu duša ište i da se igra do mile volje. Zaboravi na sve teškoće koje prate njegovo odrastanje.
Tu ima mnogo drugara, igra se do mile volje i zaboravi na prošenje.
Adžija je rođen u Nemačkoj. Tamo su mu roditelji dugo živeli. Bilo mu je lepo jer je imao svoju sobu i kupatilo. Ovde toga nema. Voda je u dvorištu. Česma se, kada su niske zimske temperature zamrzne, tad nemaju ni vodu.
– Onda dođem u Svratište, tu se umijem, okupam, presvučem.
Ne ide u školu. Završio je prvi razred i napustio školu. Za Rome to nije ništa neobično, ali ovaj bistri dečak ipak žali što nije više školarac.
– Pomalo čitam i pišem. Za prošnju mi je to dovoljno.
Kada mu se kaže da ne može stalno da prosi, da je to nesigurno i nedovoljno, da ne može tako zauvek, sleže ramenima.
– Šta ćeš da radiš kada porasteš i budeš imao svoju decu?
– Ne znam. Nisam razmišljao.
– Šta ti sada nedostaje?
– Slatkiši.
Adžija ima tri brata i četiri sestre. Braća prose kao on, sestre su male. Kada još malo porastu i one će u prošnju.
– Naučiću ih da dolaze ovde, u Svratište, jer je ovde lepo.
U Svratište dolaze mnoga romska deca da se odmore od pružanja ruku ka nepoznatima da im daju novac. Oni to čine jer nemaju drugog izbora. Sav novac koji zarade daju roditeljima ili usput kupuju ono što misle da je tog trenutka neophodno.
I dok prosi, Adžija gleda u izloge radnji pored kojih stoji ili prolazi. Kada uđe u samoposlugu kupio bi prvo puno slatkiša, pa tek onda ostalo. Međutim, dobro zna da to ne sme da učini, jer ga čekaju gladni majka i sestre.
– Najviše zaradimo, i to sva trojica, do 500 dinara i to ako ceo dan prosimo.
A ne može se po ceo dan biti na ulici. Zimi je hladno, leti vrućina. Kada je kiša, kao ovih dana, svi se sklanjaju sa ulica pa i deca koja prose. I mali Adžija.
Deca sve pamte
Svoj prilog možete da uplatite na žiro račun:
205-127261-97 Komercijalna banka na ime Centar za integraciju mladih sa naznakom Politika;
SMS-om na broj 1019 (samo za korisnike mts mreže). Cena 25 dinara (PDV uključen u cenu).
Sva prikupljena sredstva namenjena su održavanju i razvoju projekta „Svratište za decu ulice”
Snežana Prljević
objavljeno: 23.06.2010.
