Izvor: Politika, 03.Nov.2012, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi Brionski plenum?
Da ne ispadne na kraju kako pažljivo prisluškujemo kako nas prisluškujete da vas prisluškujemo
Hoćemo li biti svedoci novog Brionskog plenuma, ko je tu drug Tito, ko Aleksandar Ranković, a ko Ćeća Stefanović? Ko je u tom kontekstu nova Udba, a ko stari Kos? Kako je moguće da je na 16 kontrolisanih objekata Republičkog hidrometeorološkog zavoda pronađeno „više od 430 antenskih uređaja nepoznatih vlasnika i nejasnog porekla”? Sasvim je moguće, jer ako je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Železara „Smederevo” svojevremeno prodata za 23 miliona dolara, a da godinama praktično niko nije postavljao pitanje o čemu se tu, zapravo, radi, onda su sada otkrivene prislušne antene čisti folklor u pravnoj državi Srbiji. Ili one možda služe za sušenje veša posadama radarskih stanica po našim slobodnim planinama, ili za kontakt sa vanzemaljcima? Izgleda da u zemlji gde se i danas povremeno kamenuju vozovi postoji strašna ljubav prema antenama za prisluškivanje, odnosno prema fenomenu prisluškivanja. Od onoga da se utišate u stanu da čujete kada i kako komšija tuče svoju ženu, do naših nekadašnjih diplomata, koji kada vas prime u nekoj od naših ambasada prvo glasno pojačaju radio s narodnom muzikom i onda uz značajan pobednički pogled izreknu epohalno: „Može”. To znači da razgovor može da počne, a niko ne može da nas prisluškuje. Godinama je ambasada SFRJ u Vašingtonu bila predmet školskih ekskurzija učenika američkih nižih škola, čiji su profesori dovodili decu da vide kako izgleda zastarela radio-tehnologija. Naime, na krovu naše tadašnje ambasade na Pensilvanija aveniji kočoperila se najveća antena u Vašingtonu, preko celog krova zgrade ambasade. Malo za komunikaciju sa Beogradom, malo da slušamo šta o nama misle domaćini.
Ko je, dakle, prisluškivao predsednika Srbije Tomislava Nikolića i prvog potpredsednika vlade i ministra odbrane Aleksandra Vučića – pokazaće istraga. Baš kao što istraga pod hitno treba da se pozabavi s ilegalno postavljenim antenskim uređajima na lokacijama Republičkog hidrometeorološkog zavoda. Kakva smo mi to zemlja kada neko bez pismene dozvole može da postavlja antene na radarske stanice, pored antena vojske, MUP-a i BIA? Pa valjda je neko primetio osobe koje su postavljale te uređaje, valjda postoji neki trag, je li neko pitao šta se to postavlja, gde su im dozvole? Kiosk na bulevaru ne možete da postavite bez dozvole, ali antenu ilegalnog prislušnog uređaja na radarskoj stanici možete? Možda je to demokratski, šta ga ja znam, ali znam da u onom nenarodnom režimu u bivšoj SFRJ to nije moglo. U eri demokratije kod nas svako može da se vere po radarskim stanicama i postavlja šta hoće. I domaći i stranci. A tek priča o dodeli frekvencija u radio-spektru u kontekstu naše vojske i stranih telekomunikacionih kompanija?
Najnovija afera ima, dakle, tehničko-tehnološki i politički aspekt. Danas na svetskom tržištu prislušne tehnike možete sasvim slobodno da kupite šta god hoćete, od najjednostavnijih i najjeftinijih prislušnih „bubica” do malih centrala za automatsko prisluškivanje, gde se terminali za snimanje automatski uključuju na pojedine izgovorene reči: Nikolić, Vučić, Dačić, Dinkić, Tadić, predsednik, premijer, ministar odbrane... U delu Tokija, Aki Habara, možete na kilograme da kupite najmodernije prislušne spravice i uređaje, možete da od slobodno kupljenih uređaja formirate svoj privatni prislušni centar. U vreme hladnog rata Amerikanci su prebacivali Japancima zašto diplomate iz zemalja Varšavskog pakta slobodno i na kilograme kupuju te uređaje. U predvečerje raspada Jugoslavije, u jesen 1990. nemačka obaveštajna služba BND formirala je pored Zagreba prislušni centar za automatsko praćenje i snimanje 50.000 telefona. U međuvremenu mobilna telefonija je, što se tiče prisluškivanja, zapravo, otvorena knjiga. Fiksna telefonija, naravno i mobilna telefonija u Srbiji sluša se i prisluškuje iz susednih država, iz britanskih baza na Kipru i specijalno iz američke baze Manwith Hill u Velikoj Britaniji.
Još sam pre dve godine na ovom mestu napisao da neke naše najveće političke partije imaju svoje obaveštajne centre, pa shodno tome i prislušne uređaje. Kao što to imaju i neki najmoćniji tajkuni u ovoj zemlji. Tržište radne snage obaveštajno-kontraobaveštajnog osoblja prepuno je raspoloživih kadrova koji će uz relativno male pare nastaviti posao za privatne gazde. Siva zona srpske obaveštajne zajednice nikada nije bez posla.
Politički aspekt ove afere zaslužuje hitnu i temeljitu istragu. Po čijem su nalogu prisluškivani predsednik republike i ministar odbrane? Je li reč o sprezi određenih policijskih krugova, političkih struktura i dela poslovne zajednice? Ako se privatni telefon ministra odbrane prisluškivao da bi se ustanovilo ko želi da mu dosađuje, ako se htelo da se ministar zaštiti, onda je trebalo da on o tome bude obavešten upravo od onih koji vrše prisluškivanje.
Da ne ispadne na kraju kako pažljivo prisluškujemo kako nas prisluškujete da vas prisluškujemo.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 03.11.2012.
Pogledaj vesti o: Ceca
