Izvor: MC Bor, 16.Maj.2019, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prosjakinja ispred Notr Dama
Bor, Negotin, Beograd, Pariz, 15.05.2019. Vlastimir Stanisavljević Šarkamenac
ПРОСЈАКИЊА ИСПРЕД НОТР ДАМА
Годинама сам, идући на посао, пролазио покрај цркве; најпре мале варошке, а потом највеће Нотр Дам, у Паризу, >> Pročitaj celu vest na sajtu MC Bor << где сам из Србије стигао да, у грозници брзе зараде која нам нуди духовну целовитост, радим као прави архитект. Али чуда која се са славним и лепим грађевинам доживе, а има их више од само оних седам, у свету познатих, није увек у самој грађевини, већ се некада догоди чудо и око саме грађевине. Као у мом случају јер сам, чини ми се, просјакињу која свакодневно седи на парапету темеља, виђао и у Србији– у малој вароши где сам живео пре стизања у светску метрополу. А мало мање чудо за мене, а вероватно огромно велико за њу било је још једно (чудо), а то је што јој никада за толике године мога рада и пролажења покрај светски познате богомоље, никад нисам пружио ни цркавицу.Прави разлог за то лежао је у томе што у почетку нисам имао, а касније су се сви послови са архитектуром почели нагло да јалове. Растао је број долазећих архитеката из целе Европе, а привредна моћ француске градње очевидно слабила,тих година. Свет је улазио у кризу и за цео мој радни век никада више није ни изишао из ње.
А познато лице, које је старило истом брзином као и ја, увек би ме с тугом одгледало како се оглушујем на испружену шаку и упућиваломи, тек мимиком, три-четири безгласне речи са усана које су се потом ледиле од неког мени нејаснога једа, и чемера.
Радни век је истицао, а с њиме полако и живот, но богатство не дође. Моји се ентузијастички снови из младости никада нису остварили. Честе селидбе од адресе до адресе чије су све власнице имале једини заједнички именитељ у томе да су поседовале стан однеле су све моје веће зараде у правцулоше и брзоплете инвестиције које су на крају и пропадале, како се то већ догађа заљубљеницима које кроз живот води срце, а не памет.
Да бих поправио материјално стање играо сам велики, европски лото Еуро-милион, али сам и даље, пролазећи покрај Нотр Дам-а, долазио на тај исти, непромењени, посао. Испружена рука остаде цео живот непримећена, али ни просјакиња никад није запазила да су ми мисли настојале да открију садржај, и прочитају са усана оне три-четири речи – на, бех убеђен, једном истом језику. Нисам могао да их прочитам са усана, јер се у таквој уоченој журби, или у настојању да све на то личи, ипак брзо прође, поготову кад се не вади рука из џепа. Таква слика се готово бескрајно дуго одржавала, сем што је жена понекада изгледала као да није просјак, и као да је дотерана, ту само кад ја пролазим и никада више. Усто, бивала је све лепша и лепша од токова које женском телу и изгледу дају њене зреле године,које се здушно о свему томе старају, и не допуштају да јој на лице баш у потпуности изиђе сва тегоба мукâ, унутрашњих, и духовног јада. А и као да сам у последње време приметио, како је из масе пролазника сјајкавих очију посматра више људи и младића, који јој честом звоњавом ситнине у металном јој лончићу изазову и понеки осмех, пун благословене захвалности, што ју је још више чинило лепом. Дани су пролазили, бољитка није било…
… А онда се догодило велико чудо, можда највеће, па веће и од свих која прођоше. Последњег радног дана добио сам замашну суму новца, брзо наплатио и понео да је са некимподелим – бар по половину, те се искупим за укупноживотно ми цицијаштво, на шта сам, осрамоћен, пуно полагао.
Тог часа, чим ме је била угледала, а зар је баш тај последњи тренутак погодила као ја премију, скочила је са темељног подзиђа и треснула ми целу дневну милостињу пред ноге. И у лице изговорила псовку на нашем матерњем језику…
Dušica Stanisavljević i Miroslav Krstić
И док је та ситнина, пуна моје срамоте и покајања, изневереног очекивања и заслужне казне звечалапо камену, ветар је донео још тих неколико реченица: Да ли је могуће да ме за читав један живот ниси успео да препознаш? Пратила сам те, смртно заљубљена, дошла овамо, само због наше љубави коју си са мном, невином сиротицом, тек начео тамо у Србији, али си је у бесуи среброљубљу прекинуо у корену. Срамота! Не за тебе, већ за Љубав!
Vlastimir Stanisavljević Šarkamenac na štandu Medija centra Bor
Гелдајући фигуру која је одлазила, одмах сам имао јасну слику о мом будућем животу: потпуно осиромашење нећу покривати овом недовољном сумом на лотоу јер је све бесмислено. Него ћу сести на њено место и просити, пишући неке Париске приче, за које одавно тражим слободног времена изван бироа. И бићу ту, док се она не врати… Осим ако у кафићу, док ово бележим, нешто охлађеније главе, не променим мишљење.
.jpg)
