Izvor: Kolektiv.co.rs, 10.Avg.2017, 10:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Penzioneri RTB-a: Momir Spasojević (Jama)
Rudarstvo je budućnost i naših unuka
Momir Spasojević je trebalo da bude ugostitelj, a čitav radni vek je proveo kao rudar i prošao sva radna mesta od ulaza do izlaza iz borske Jame. Najgrublji poslovi pod zemljom nisu istanjili njegovu ugostiteljsku žicu, već je do skora sa suprugom pravio torte i kolače po porudžbini, ali je, ipak, spreman da i svoje unuče usmeri da se drži rudarstva
BOR. – Momir je po godinama mlad penzioner, tek mu je 52, ali je u penziju otišao sa 46 godina, 10 meseci i 22 dana. Oni koji ne znaju da rudari imaju beneficiju od šest meseci za godinu dana pomisliće da je počeo da radi kad su drugi polazili u prvi razred, ali to je samo varka brojeva. Momir je rođen u selu Vasiljevci, opština Lukavac, tada BiH, sada Republika Srpska. Otac mu je bio rudar u Lukavcu (ugalj) i govorio da ne ide u rudare. Ali, život je hteo da posle dva razreda ugostiteljske škole u zavičaju, 1983. dođe u Bor i da se sa 18 i po zaposli u kriveljskom kamenolomu. Uz rad je nastavio školovanje za tzv. treći stepen, ovoga puta u rudarskoj struci. Na betonjerki u kamenolomu bio je sve do 1987. kada prelazi u Jamu za pomoćnika kopača-palioca i odmah dospeva u rudna tela na devetom i sedmom horizontu.
– Ručno bušiš “be-be-de-jkom” (na komprimovan vazduh) – pa utovaraš, opet bušiš – pa opet utovaraš, onda napraviš baraž, pa zamuljiš, pirit se stegne i ti ponovo obaraš rudu sa krovine – ovako Momir opisuje svoje početke. – I tako sve do 1988. kada pogibe predradnik Dule Ranđelović. Tada mi dadoše mesec dana poštede, rad na površini, pošto sam jedini bio pored njega i video to njegovo strašno stradanje. Međutim, gore, u lampari ostanem dve i po godine. Devedesete sam prešao u Izvozno okno, gde su još radili vozovi. U početku smo imali pet kompozicija za transport rude, pa spadosmo na jednu. Imale su po 20 vagona, a završiše sa sedam. Tih godina bilo je napeto, jedva smo sastavljali kraj sa krajem. Dok su Poljaci gradili transportni sistem sve je dotrajalo, jer se u staro više nije ulagalo. A, kad je traka krenula, e onda smo se preporodili! To ti je kao kad iz fiće sedneš u neka besna kola.
Kao VK kopač-palilac, a potom brigadir, Momir je prošao sve poslove, od kopanja i točenja rude, do prevoza i izvoženja ka borskoj flotaciji. Sve je prošao, na svakom radnom mestu radio i stigao do penzije 20. januara ove godine. – Kad bih ponovo mogao da biram, opet bih bio rudar. Jer, posao te čeka svagde. Bio sam i u Topionici, na miniranju u konvertotima, u peći, kad god je trebalo. Ništa bolje ne prolaze ni ti ljudi. Kod nas ima nekog rizika zbog rada pod zemljom, ali za taj rizik imaš beneficiju od šest meseci. Jeste da su metalurzi na površini, ali i rad sa rastopljenim metalom, u gasovima, njihov je rizik. Uvek bih pre izabrao Jamu nego Topionicu. Prvih meseci svakome je neobično dole pod zemljom, a ja sam počeo mlad i ništa mi nije smetalo, mogao sam i do penzije da radim tamo gde sam počeo. Jer, u životu ti je kako je kome suđeno, malo se čuvaš, malo sreće…
Momir kaže da nikad neće zaboraviti prve godine svoga rudarenja jer je bilo mnogo ljudi u smeni, drugarstva, šale i smeha. – Nikad nisam kazao da mi je teško što idem na posao. Sad je malo drugačije, izokrenulo se, sve je nekako napeto, a sve je manje i ljudi. Devedesete, kad sam prešao na Izvozno okno, u prvoj smeni je izdavano 270 lampi, sad ni dvadesetak. Sedamdeset tri su izdavane trećoj smeni, a gde su prva i druga?! Sad u trećoj daj Bože da se “skrpi” jedanestorica i to sa onima iz održavanja. Velike su to promene.
Ipak, Momir Spasojević veruje da će rudarstvo ovde još dugo trajati. Da li podzemno, da li površinsko, ali sigirno će opstati. – Preporučio bih mladim ljudima da se u ovoj besposlici drže rudarstva. Ja ću i svom unučetu to govoriti. Jer, ovde zasad drugog nema i ne može brzo biti. Čovek može samo nešto dodatno da radi da bi poboljšao svoje prilike, kao što smo supruga i ja 15 godina pravili torte i kolače po narudžbini. To je lep posao, ali i odgovoran, jer ako čovek pravi veselje sa 750 gostiju ne sme da se obruka ni on, ni mi. Najveća torta koju smo napravili je za svadbu u Dubočanima, za naše ljude koji rade u Švajcarskoj – bila je na devet spratova! Morao sam da napravim i postolje koje sam sa još četiri torte iz sastava te velike prevezao “pikapom”. Oko postolja je bilo omotano 12,5 metara svile i mašni. Pravili smo i po 300 kila kolača za veselja u Suvom Dolu, Gornjanu, Vlaolu… Kao mlad penzioner još se dobro osećam, bavim se malo poljoprivredom u Luki, odakle mi je žena, idem tamo svaki dan, uradim i štošta privatno, volim građevinu, a ljudi me zovu i da pomažem na veseljima.
Članak Penzioneri RTB-a: Momir Spasojević (Jama) se pojavljuje prvo na Kolektiv.
Pogledaj vesti o: Penzija
.jpg)
