Izvor: Politika, 23.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Taksisti kao akademici
Kad god taksisti krenu u neku akciju, tih dana izbegavam da koristim njihove usluge.Desi se, ponekad, da budem nemoćan i da hoćeš-nećeš uletim u taksi, jer mi se uvek nekud žuri. Tako i prekjuče, na okretnici u Medakovića naselju, kao za inat nigde trolejbusa. Taksista u "audiju" je primetio moje cupkanje u mestu i nervozu, pa se ubrzo primakao stanici i tu, kao lavica u savani kad merka svoju žrtvu, čekao da popustim. Njemu se nije žurilo, a ja sam poskakivao kao da me bešika pritisla.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
I onda, ipak, uđem u "audi", a taksista kao da je čekao samo taj trenutak i u sekundi mi nabaci svojim jezikom omču oko vrata.
– Komšija, vidite li vi šta se radi sa nama? – ne sačeka on ni da vežem pojas. Ćutim i pokušavam da mu stavim do znanja da mi nije do kakve priče.
– Da, da, niko nema razumevanja za naše nevolje, a kad im zatrebamo svi graknu: "Gde su ti taksisti, dođavola!" Hoće da nas ostave bez hleba, zar smo to zaslužili – nastavio je taksista da melje.
– Aman, čoveče, ne optužujte me bez razloga. Na vašoj strani sam od pre četiri decenije, još kad su vam ubili kolegu Tiosava Jankovića i bacili u bunar. Ali, mnogo puta ste me i razočarali svojim postupcima – lanuh i ne verujući da je taksista uspeo da me ubaci u svoju "mašinu".
– Šta, čime smo vas to razočarali? Možda time što kratkom obustavom rada želimo da sačuvamo naša prava – poče taksista da pada u vatru, a ja se već pokajah što nisam bio i ostao mumija. Sad više nije bilo povratka. Gledam kako da mu se obratim, jer da mu znam bar ime, koje je nekad bilo istaknuto ispred suvozačevog mesta, nekako bih uspostavio prisniji odnos.
– Kako bih bio obradovan kada biste nekad organizovali obustavu rada zato što je neki od vaših kolega "odrao" mušteriju. Ne sećam se da ste se ikada ogradili od primitivnih, nečasnih i bezobraznih pojedinaca...
– Zašto da odgovaramo za nevaspitanje drugih... – prekide me taksista usred govora koji odnekud izroni iz mene, ali se ni ja ne dadoh.
– Ako vam mušterija iz unutrašnjosti kaže adresu, pa čak odredi i trasu po savetu rodbine, zašto ga često napravite budalom, tako što vozite sasvim desetim ulicama, da bi vožnja na kraju bila duplo skuplja? Zašto bežite sa ulica čim počne da pada kiša? Nema vas kada ste nam najpotrebniji. Padne li sneg, nećete da vozite, kažete da klizavo, oštetićete kola, neko će vas udariti. Tvrdite da vas mnogo ima, a ja velim malo, malo, još uvek malo. Zašto moram ponekom od vas da objašnjavam gde se nalazi ta i ta ulica, iako je ona u širem centru grada. Upoznajte bar Beograd. Mora da vas bude toliko da se borite za svaki kilometar i da više nikada, n i k a d a ne pitate mušteriju dokle ide. Vidite, gospodi taksistima se ne vozi, ako je relacija kratka. Nema veze što njihove usluge traži trudnica, onemoćali starac, invalid, neko kome je taksi neophodan – i ja navalih, bogami, kao da nisam pet godina reč izustio. Sad se taksista nađe u bunilu, ne zna šta ga je snašlo. Hteo bi da napusti "bojno polje", ali ne zna kako da pobegne. Škrguće zubima i možda razmišlja da zaustavi "audi" i da me izbaci iz vozila. Vidim mu šake kojima snažno stiska volan.
– Vi nas ocrniste, a nijednom ne pomenuste da se jevtino vozite... – reče on posle kraće pauze.
– Uuu, baš vam je vožnja jevtina. Postoji u poslovnom svetu jedno pravilo vekovima staro – svako diže ruke od posla koji mu ne donosi prihode. Kako to da od vas šest hiljada, koliko kažu da vas ima u Beogradu, niko ne pobeže u neku drugu profesiju? Zašto svi hrle u taksiste? Zato što niko ne sme da vas pita za cenu usluga, kao da vam neko kad to pomene nabije prst u oko, a? – ne mogu sebe da prepoznam. Pokušavam da se obuzdam, da ne bi došlo do težeg konflikta. Samo uzdišem i gledam negde u stranu.
Neko vreme niko od nas dvojice ni reč ne progovara.
– Zaboravljate da držimo glave u torbi, jer ima svakakvih mušterija, manijaka, ludaka, ubica, narkosa, i svi takvi sede meni iza leđa. Samo čekam da me neko od njih prekolje ili puca u glavu. Znate li za takav strah? Zbog toga retko i pominjemo skupe popravke vozila, rezervne delove, benzin ili naftu – opet izusti taksista nekoliko rečenica.
– Znam za sve opasnosti vašeg posla, zato i kažem da vam nije lako. Ali, morate pružiti šansu svakome da se isproba u tom poslu. Uvek ima boljih, kulturnijih, sa lepšim vozilom, pa neka ispadaju iz igre oni koji ne ispunjavaju uslove za taksistu velegrada. Ovako me podsećate na članove Francuske akademije u koju niko ne može da bude izabran, bez obzira na doprinos nauci, kulturi, umetnosti, sve dok se neko od besmrtnika ne preseli na onaj svet i ne oslobodi mesto za novog akademika. Eto, vi mi ličite na 6.000 besmrtnika. Jurite, bre, "divljake", oni su ti koji vam uzimaju hleb – povisih ton da se i taksista namah uplaši, nabi glavu među ramenima i kao da se pitao, koji je pa sad ovaj glavonja da mu tu drži vakelu. Zarekoh se da više neću nijednu reč izgovoriti. U žaru rasprave nisam obraćao pažnju na to kuda me on vozi. Gledao sam kroz vetrobran, a ništa nisam video. U jednom času primetih da smo u Gospodskoj ulici u Zemunu.
– Šta ćemo ovde? Tražio sam da me vozite u Makedonsku ulicu – nije prošlo ni pet minuta, a ja već prekrših datu reč.
– Ne znam ni sam kako smo dospeli ovamo. Nema veze, sad ću da okrenem i za petnaestak minuta smo u Makedonskoj – reče taksista.
Ni ja nisam znao, da li je ova vožnja bila njegov marifetluk ili smo obojica obnevideli od razgovora u koji smo se upleli. Čekao sam samo da mi naplati cenu koja je otkucana na njegovom taksimetru, pa da ceo Beograd dignem na noge. Međutim, stari lisac je tačno znao koliko staje vožnja od Medakovića do "Politike".
Rastali smo se, bez obzira na to što nismo uspeli da usaglasimo stavove, kao drugari. Dao mi je svoju vizit kartu. Stoji mi na usluzi 24 časa, kako reče.
[objavljeno: ]
