Izvor: Blic, 10.Mar.2009, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednje dane života provode u mukama
Pacijente obolele od najtežih bolesti kao što su rak ili AIDS, kada im bolest dođe u završnu fazu gotovo da nema ko da neguje. U bolnicama za njih nema mesta, tako da su uglavnom prepušteni službama patronaže ili kućnog lečenja, a najčešće porodici kojoj je podjednako teško kao obolelom.
Oni nemaju svoje mesto u bolnicama, jer kod nas još nije zaživelo palijativno zbrinjavanje pacijenata
Slavica P. (31) iz Beograda ima sestru koja boluje od AIDS-a. Bolest >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je stigla u terminalnu fazu i lekari odbijaju da joj pomognu.
- Hitna pomoć neće da dođe, tako da porodice koje imaju obolele od AIDS-a koji su završnoj fazi bolesti nemaju kome da se obrate za pomoć. Pitam se na šta troši novac Nacionalna kancelarija za podršku obolelima od AIDS-a i zašto nije izgrađen stacionar za pacijente koji su u završnoj fazi bolesti – ističe Slavica P.
Bolja situacija nije ni kada je reč o pacijentima bolesnim od kancera. Godišnje u Beogradu od malignih bolesti umre oko 5.000 pacijenata. Prema postojećim podacima, jedna trećina onkoloških bolesnika umire u bolnicama, dok za ostale umrle nema preciznih podataka.
U Srbiji ne postoje specijalizovane ustanove koje bi brinule o pacijentima sa odmaklim, neizlečivim bolestima. Zato pacijenti „obijaju" pragove raznih zdravstvenih ustanova, ali niko ne želi da ih primi u bolnicu. O tome svedoči i primer veoma bolesne pacijentkinje koju su samo tokom jednog dana članovi porodice vodili u čak pet bolnica.
Ne postoje specijalizovane ustanove koje bi brinule o pacijentima sa neizlečivim bolestima
- Na Institutu za onkologiju dali su joj „morfijum" i uputili nas u Gradsku bolnicu na zbrinjavanje. Tamo su nam rekli da to nije za njih i vratili nas na Institut. Samoinicijativno sam majku odveo u Hitnu, samo da joj previju ranu, ali su nas odatle uputili u KBC „Dr Dragiša Mišović”, gde su mi lekari rekli da moram da je vratim u Institut za onkologiju, ustanovu koja se bavi malignitetom. Kasno po podne, u Institutu su joj previli ranu, dali terapiju i uputili na kućno lečenje - žali se Nedeljko T. iz Beograda.
Velika pomoć pacijentima u odmaklim fazama kancera jeste dobrotvorna organizacija „Belhospis”, koja besplatno od 2004. godine obilazi pacijente u Beogradu. Direktorka ove organizacije dr Nataša Milićević, onkolog i subspecijalista palijativne medicine, kaže da čak 80 odsto pacijenata obolelih od raka zahteva neki oblik palijativnog zbrinjavanja, odnosno lečenje simptoma koji prate bolest kao što su bol, mučnina, gušenje...
- Naši timovi obilaze ove teško bolesne pacijente koji nas pozovu. Pomažemo im, savetujemo ih, dajemo im i lekove kad ih imamo. Neke od njih obilaze i službe kućnog lečenja i patronažne službe domova zdravlja, ali to osoblje nije dovoljno edukovano za pružanje pomoći ovako teško bolesnim pacijentima – smatra dr Milićević.
U Beogradu, kao ni u ostatku Srbije, ne postoje ustanove gde bi pacijenti koji više nisu za kućno lečenje mogli da provedu vreme do smrti. Ministarstvo zdravlja najavljivalo je od 2005. godine da će pet do deset odsto bolesničkih postelja biti namenjeno palijativnom zbrinjavanju teških bolesnika, ali se to nije desilo. Trenutno se čeka usvajanje dugo najavljivane nacionalne strategije za palijativno zbrinjavanje bolesnika u Srbiji, koja akcenat stavlja na primarnu zdravstvenu zaštitu i na službe kućnog lečenja. Pored tih službi u kliničko-bolničkim centrima „Zemun”, „Zvezdara” i „Dr Dragiša Mišović” biće odvojeno po 60 kreveta za palijativno zbrinjavanje pacijenata. Prema rečima dr Dubravke Šaranović iz Ministarstva zdravlja, pacijenti će moći da ostanu do 15 dana u ovim ustanovama.
Šta je palijativno zbrinjavanje
Palijativno zbrinjavanje je aktivna i svebuhvatna briga o pacijentima koji boluju od teških i neizlečivih bolesti, što podrazumeva kontrolu simptoma njihovih bolesti, kao i psihološku, socijalnu i duhovnu podršku pacijentima i njihovim porodicama. Palijativno zbrinjavanje omogućava pacijentima da postignu najbolji mogući kvalitet života u poslednjim fazama njihovih bolesti. U zbrinjavanju učestvuju timovi sastavljeni od profesionalaca različitih profila i to lekari, medicinske sestre, socijalni radnici, psiholozi, sveštenici, ali i obučeni volonteri.
