Izvor: Politika, 10.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pionirska zakletva
Proslavio sam 29. novembar kako dolikuje. Pionirski. U iću i piću, zdravlju i veselju. Nije bilo gice na ovalu, ali je astal bio pun đakonija. Gibanica, zeljanica, pita s mesom... Salata sa pečurkama, salata sa šunkom i susamom, francuska, ruska... Ajvar, turšija, kukuruz... Sve po redu. Prvo slano, posle slatko. Čokoladna torta i specijalitet kuće – bajaderice od plazme. Njam, njam. Na kraju mi je Hana natočila piće. Da se kucnemo i nazdravimo. Napunila je 10 godina! Svoj rođendanski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << šampanjac htela je da popije baš sa mnom. Ne pijem dečija pića, udare mi u glavu. Ovo nisam mogao da odbijem. Jer, Hana i ja smo stari drugari. Znamo se od rođenja. Tako reći.
U dlanu mi je pisalo da ću se zbližiti sa Haninim roditeljima. Ali, tek pošto se oni sami nađu i zbliže. Tako i bi. Upoznali su se na žurci i otišli u Soul fud. Otplesali su uz "Ju ken mejk it if ju traj" i odlučili da pokušaju. Zajedno su izašli u noć i klupko je krenulo da se odmotava. Samo od sebe.
Slučajno sam ih sreo nekoliko nedelja, ili meseci, kasnije kod Kokoljevića, u Braće Jugović. Ušao sam da se prigrejem posle jedne šetnje u zimu 1996/97. Čitavo društvo već je bilo na okupu. Budući Hanini mama i tata sedeli su na trosedu. To im je bio jedan od prvih zajedničkih nastupa pred publikom. Ja sam ih, u svakom slučaju, tad prvi put video zajedno.
Budući Hanin tata igrao je tada na gostujućem terenu, ali je i buduća Hanina mama imala malu tremu. Navijala je za budućeg Haninog tatu. Znate već kako to ide u tim osetljivim situacijama, kad društvo aminuje ili ulaže veto. Moj blagoslov su imali odmah. Ali, ja sam tad bio samo mali đakon koji se slučajno zadesio na kongresu Svetog sinoda. Tek kasnije sam avanzovao.
Te večeri u Braće Jugović nisam naslutio da će baš oni biti Hanini roditelji. Ne pogledah u dlan u pravom trenutku... Nisam siguran ni da su oni, dok su sedeli na trosedu, bili sigurni da su jedno drugom u dugoročnom horoskopu. Kažu mi da jesu, a ja ne znam kako da im poverujem. Pa, nikad nisu pratili astrologiju, kako su mogli da znaju. Imaju možda neko šesto čulo?
Oboje su imali svoje prijatelje odranije – iz škole, iz kraja, sa fakulteta. Moja uloga počinjala je kasnije. U drugom činu. Beograd, odmiče `97, uživamo u niskom padu posle visokog leta. Deca privode kraju svoje škole i otvara im se svetla budućnost. Dobre plate, komforni stanovi, skupa kola stoje na izvolte i čekaju da ih neko uzme. Sreća i blagostanje čekaju iza prvog ugla. Bombardovanje je iza drugog. U scenariju je pisalo da izlazim na scenu kad Hana počne da se rita iz stomaka. Reagujem na njene tajne signale.
Sledeća scena je u potkrovlju. Hanina mama i Hanin tata morali su rodi da jave zajedničku adresu. Nekako su pronašli to potkrovlje u "Garavasića" – malo iznad Autokomande, a kao van grada... Očistili su ga od paučine, obojili zidove u vedre boje i udahnuli mu život. Iako nije bilo grejanja, tamo je uvek bilo toplo. Kao u porodičnom gnezdu. Tu je pre deset godina doletela i Hana.
Ja sam se popeo uz stepenice. Hana je zadovoljno spavala u krevetiću. Hanina mama je bila srećna i nasmejana. Zračila je. Hanin tata je zamutio neskafu. Seli smo kraj prozora i počeli da pričamo. Znali smo se odranije, ali smo se ponovo upoznavali. Ovaj put stvarno. Pričali smo o svemu. Od Kulina bana naovamo. Nadoknađivali ono što smo propustili. Uživali u svim tim pričama. Zajedno smo po drugi put prošli sva ona mesta gde smo prvi put bili sami. I desilo nam se. Postali smo nerazdvojni, a da to nismo ni osetili.
Kad danas premotam film, čak i kad ga premotavam više puta, jasno vidim da mi je to prijateljstvo promenilo život. Linija mog dlana krenula je jednim drugim putem. Putem koji je vodio ka mnogim novim susretima, poznanstvima i prijateljstvima. Ka ispunjenim danima i noćima čije boje, mirise i ukuse uvek mogu da dozovem u pamćenje i da mi to pamćenje na lice uvek dozove zadovoljni smešak. Ka spoznaji da je sreća drugo ime za uživanje u jednostavnim svakodnevnim stvarima, a umetnost sinonim za veštinu hvatanja trenutaka večnosti. Hvatali bismo ih, a da toga nismo bili svesni.
Sledeći taj put, našli smo jedan od mogućih izlaza iz lavirinta u koji smo dospeli. Mnogi su se u njemu izgubili, predali očaju, odustali. Mi smo se držali jedni drugih i nekim čudom ostali na nogama. Mene su Hanini tata i mama šrafili svaki put kad bih se usput rasklimatao. I ja sam posle šrafio druge. To je zanat koji se prenosi "s kolena na koleno" i radi se volonterski. Pod uslovom da verujete u bezuslovno prijateljstvo.
Hanino odrastanje bilo je puno paradoksa. U nesrećnoj zemlji, imala je srećno detinjstvo. U doba oskudice ničim izazvanih sankcija, hranjena je ljubavlju. U doba klaustrofobije, slušala je oko sebe razne jezike. Imala je mamu, tatu i još bar desetak roditelja – malo ko je od članova "proširene porodice" u to doba smeo da misli o deci. Prvi put se selila s nepunu godinu i po, za vreme bombardovanja. Za svaki slučaj, potkrovlje je bilo suviše blizu neba. Drugi put sam joj mojim "stojadinom" vozio grabuljice i lopatice iz "Garavasića" u Lole Ribara. Na novoj adresi nije bilo zelenila. Tandrkali su trolejbusi. Brzo se navikla na zvuk gradske vreve. Uspavljivala se uz zvuk strasnih rasprava maminih i tatinih drugara. Upijala je, izgleda, i u snu jer postala je "mangup" pre vremena. Požurila je da odraste. Baš nije morala.
Namučio sam se tražeći pravi poklon za nju. Iz ubeđenja kupujem knjige, ali za nju ne nalazim pravu. Prerasla je sve što je za njen uzrast. A nije bogzna kakav izbor – kao da su deca neki maloumnici. Neznanje iz srednjoškolskih klupa, ovo po kome smo među prvima u Evropi, kumulira se, izgleda, od malih nogu... Srećom, Arhimed mi je uskočio u pomoć, nađoh knjižicu o njegovim mudrolijama. I Hani se dopade. Voli mudrolije.
Posle šampanjca sam se igrao sa drugom decom. Bilo je mnogo dece, da ne poveruješ. Stekao sam i jednog novog najboljeg drugara. Zove se Strahinja, ali ga svi zovu Strale. Ima sedam godina, trenira hokej i ima srce šampiona. Kad da gol, raduje se kao nekad Dragan Mance. Rođeni je golgeter.
Hanin tata je puštao neku lepu muziku – Đanga, Grapelija, Koltrejna... Rekao sam mu da to isključi i pusti "Grand šou". Nije u redu da deca budu neuklopljena i imaju problema u školi. Nije me poslušao. Opet tera po svom. Neće da prekrši svoju pionirsku zakletvu.
[objavljeno: ]
