Izvor: Blic, 22.Sep.2014, 18:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moj otac Henri Mur
Od trenutka kada završimo sa doručkom i kada on ode u svoj atelje, postajali smo porodica "u izlogu“, kaže Meri Mur, ćerka jednog od najvećih britanskih umetnika 20. veka.
Izložba "Henri Mur - grafičar“ otvorena je do 31. oktobra u Narodnom muzeju u Beogradu (od 7. do 30. novembra u Muzeju Vojvodine), a intervju sa ćerkom umetnika koji je jednom prilikom proglašen i "idealnim predstavnikom ljudske rase na Marsu“, objavljujemo zahvaljujući Britanskom savetu koji je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << organizator ove postavke zajedno sa nacionalnim muzejom i "Banca Intesom".
Kako se vaš otac, koji nikada nije želeo da primi titulu i postane ser Henri Mur, nosio sa ogromnim interesovanjem javnosti?
- Mislim da je tu moja majka igrala veoma veliku ulogu, i često je priznavao da mu je ona dosta pomogla da ostane fokusiran. Međutim, mislim da postoji određeni jorkširski karakter koji je po prirodi skroman i prizeman. Nije promenio svoj način života uprkos velikoj slavi. Nije kupovao skupa kola ili skupocene stvari, ali je često govorio majci da ode i kupi sebi šta god poželi. Obožavao je ideju da može da joj priušti bilo šta, ali su zapravo živeli veoma skromno.
Ceo svet će biti kao Brazil
Odakle je nastala njegova zainteresovanost za umetnost Meksika i Maja?
- Sećam se kada je otišao u Meksiko 1953. Bila sam veoma mala i ostala sam kod kuće s majkom. Nakon povratka s puta iz Brazila, gde je predstavljao Britaniju na Bijenalu u Sao Paulu, bio je pun entuzijazma prema neverovatnoj rasnoj raznolikosti Brazila. Rekao je da će jednom ceo svet izgledati tako. Upoznao je Oskara Neimara u Rio de Žaneiru, koji je tada gradio fantastičnu futurističku zgradu, i koji je pokušao da ubedi oca da ostane i radi s njim. Meksiko je zemlja koju je mnogo želeo da poseti. Tri godine ranije, pisao je jednom prijatelju arhitekti koji je tamo živeo i rekao "Meksiko je jedna od zemalja koje bih najviše želeo da posetim…Prekolumbijske meksičke skulpture su imale najveći uticaj na mene i moj rad, voleo bih da ih vidim u njihovom prirodnom okruženju“. Kad god bismo otišli u Pariz ili London, uvek bismo posećivali ili Muzej čoveka, gde bismo završili u afričkom delu, ili Britanski muzej, gde bismo otišli u meksički ili majanski deo i gledali stvari koje ga najviše interesuju. Moja majka je takođe imala odličan ukus. Dok su živeli u Hempstedu kupovala je različita dela na lokalnim pijacama, pogotovo dela afričke umetnosti ili rane engleske grnčarije. Oboje su kupovali takve stvari još pre nego što sam se ja rodila, i na osnovu njegove "Žene koja leži“ vidimo koliko je bio zainteresovan za Chac-moolskulpture prekolumbijske Amerike, posebno po tome koliko je kompozicija "Žena koja leži“ više otvorena nego zatvorena.
Ipak ste imali neke prelepe umetničke komade. Kojim se umetnicima divio?
- Ranije ste pitali da li sam znala da li je bio poznat ili ne. Nekako sam to znala, i znala sam da nam je kuća stalno otvorena i da nije bilo važno da li nam nedeljom popodne dolaze učenici ili neko drugi ko bi poželeo da razgleda kuću. Otac je to uvek dozvoljavao i često bi ih i sam vodio po kući. Kada sam bila veoma mala, kuća je bila opremljena njegovim tekstilima. Nismo imali veliki broj umetničkih dela, osim nekih afričkih komada, i nekoliko njegovih dela. Kada sam imala 12 godina, dogradili smo još jedno krilo kuće, koje je imalo veliku dnevnu sobu u kojoj je mogao da se viđa sa posetiocima okružen svim stvarima koje je voleo. Imao je jednu igru, u kojoj bi nabrojao svojih 10 omiljenih umetnika, i dela većeg broja njih su završila u njegovoj kolekciji, Kurbe je bio na listi, kao i Roden i Sezan. Mnogo je voleo Seraove crteže i dosta ih je proučavao i kopirao. Takođe je kupovao radove umetnika povezane sa radovima umetnika koje je veoma voleo, na primer Gustava Dorea, zbog načina na koji su koristili svetlost i senku kako bi stvorili čvrste oblike.
Vaš otac je služio u Prvom svetskom ratu na frontu u severnoj Francuskoj i tada je otrovan gasom...
-Mislim da su oba moja roditelja, u svojim razvojnim godinama, proživeli događaje koji su obeležili 20. vek. Moj otac je bio u ratu, a majka je bila u uhvaćena u haos revolucije i oboje su bili borci. Mislim da su crteži o skloništima u Drugom svetskom ratu, koje je moj otac uradio, pa čak i neke od porodičnih grupa koje je prikazivao, posledica prizora mrtvih i umirućih koje je video u rovovima, sa ukočenim licima i otvorenim ustima. Borio se u bici kod Kambreja. Od 400 ljudi u njegovom puku, samo 52 je preživelo. Iako je proveo samo dve godine u vojsci, teško je ne pomisliti da je ono što je video u rovovima imalo uticaj na njegov kasniji rad.
A crteži skloništa?
- Mislim da su crteži skloništa ponavljanje duboko ukorenjenog sećanja. Kada pomislimo na spomenike poginulima u ratu, vidimo da su oni veoma važan deo naše nacionalne svesti, i način da je izrazimo. Mislim da su ovi crteži takođe jedna vrsta spomenika, potpuno različitih od onih javnih na koje smo navikli, ali da više predviđaju smrt nego što je prikazuju. Ono što vidite na njima su ljudi koji leže i spavaju u velikim grupama, skoro kao da spavaju snom mrtvih, ali to je istovremeno i veoma intimna scena. Ono što je kod ovih crteža izvanredno je činjenica da nešto potpuno privatno i lično i pretvaraju u nešto javno, bez umanjivanja osećaja da prisustvujete nečemu dragocenom i intimnom. Isto mislim i o porodičnim grupama koje je prikazivao. Smatram da su često pogrešno shvaćene. Ljudi smatraju da oni vide neku bolju budućnost, i da je to porodica koja misli "Odlično, ostavili smo rat iza sebe“. Međutim, mislim da su porodice na jedan način intimne grupe, koje mogu da razumeju samo oni koji im pripadaju, ali i one su ovde prikazane javno, ali sa sačuvanim svim malim gestovima, kako bi se održala njihova intimnost i individualnost. Kada gledate male terakote, njihova lica, svaki gest, kao što je na primer položaj njihovih ruku, vidite da su veoma realne i da prikazuju bol, pomirenost sa sudbinom, ili istrajnost.
Posle Drugog svetskog rata mnogi umetnici su smatrali da više ne mogu zaista da prikažu intimnost ili nežnost na bilo koji način, da je sama ljudskost postala veoma teška za shvatanje. Međutim, Henri Mur je bio sposoban da svojim delima prikaže porodične vrednosti.
- Bio je veoma zainteresovan za formalne odlike umetnosti, i način na koji bi mogle da se upotrebe da bi se prikazale stvari koje su bile previše apstraktne ili teške za prikazivanje. Mislim da mu je, na neki način, bilo lakše da ih shvati nego što je nama danas. Kada pogledate manje radove od terakote, ili dok je radio na "Madoni i detetu“ za Northempton, ili nekoj drugoj "Madoni i detetu“ za neko crkveno okruženje, uvek se okretao Beliniju. Kada bismo otišli u Italiju, što smo činili relativno često, uvek bismo otišli i gledali Belinijeva dela. Ono što je posebno voleo kod Belinijeve "Majke i deteta“ je odnos velike i male glave, malih i velikih ruku, i odnos ta četiri elementa međusobno. Mislim da je dosta obraćao pažnju na to dok je radio na delima koja prikazuju porodicu. Mislim da me ima u velikom broju takvih radova. Napravio je dosta crteža majke i mene dok sam bila beba, na prostirci, ili u majčinim rukama. Postoji veliki broj crteža mene kao bebe, a na sličan način je crtao i mog sina Gasa kada se rodio. Odjednom je ponovo počeo da stvara veoma intimna, lična dela.
Da li mislite da su i ženske figure koje je stvarao nastale po liku Vaše majke? U sebi imaju neku smirenost. Ili je to u potpunosti rezultat njegovih istraživanja umetnosti?
- Mislim da je mogla da bude takva jer kada sam je ja poznavala bila je kao mačka, veoma tiha, samotna i ponekad prilično povučena. Kada pogledate fotografije otvaranja velikih izložbi, kao što je bila ona u Firenci, u tvrđavi Belvedere 1972. godine, možete videti mog oca kako sedi među zvanicama i novinarima, i moju majku iza njega, veoma mirnu, odvojenu i tihu. Kada je bila mlada, tata je koristio kao model, bila je žena prelepih proporcija. Govorio bi da se njome oženio zbog njenih ramena! Ali opet, gladovala je dok je bila dete, a nakon toga se prejedala mlekom u prahu, govorila bi da bi se nadula od toga. Bila je veoma sitna, ali opet nekako monumentalna. Ako pogledate njene slike, videćete da je bila poprilično jaka, mogla je da onesvesti oca jednim udarcem, ali je imala neki umirujući efekat koji je verovatno uticao na razvoj očevih ženskih figura.
Da li ste pozirali za oca dok ste odrastali? Na primer, kao dete za njegove skulpture sa motivima majke i deteta "Majka i dete“ skulpture?
- Jesam. Mislim da je i moja majka pozirala, i ja zajedno sa njom, ali ne namerno.
Da li postoje neka dela za koja možete da kažete da prikazuju baš Vas?
- Da, postoje dela koja pokazuju mene dok se kupam, dok radim domaći, sedim i čitam, dok sam u haljini ili radim bilo šta. Postoje i dela gde je porodica očigledna tema.
Da li se sećate da je razgovarala sa Vašim ocem o njegovom radu?
- Da, dosta su razgovarali o tome. Pre nego što sam se ja rodila, dok su živeli u Londonu, ponekada bi pregledali sve njegove crteže i cepali bi one za koje je majka smatrala da nisu dovoljno dobri. Ponekad bi se prisetio toga i rekao „Bože nije trebalo da pocepamo baš taj crtež“. Mislim da je to nešto što su stalno radili, i istinski je verovao njenom shvataju forme, umetnosti i njega samog. Sigurna sam da nisu cepali one koje je stvarno voleo, ali je često tražio njen savet i mišljenje. Sigurna sam da su više razgovarali o tome kada su bili mladi i pre mog rođenja, znate, mladi par koji zajedno radi, ona je bila njegov rezervni tim. Toni Karo je rekao da ga je ona veoma podržavala. Brinula se o kući, kao i svemu ostalom, kako bi on mogao da radi šta mu je potrebno i stvori rutinu.
Mesto u kome ste odrasli je bilo poprilično idilično, zar ne? Sa nežnim brežuljcima, dosta slično ženskim figurama vašeg oca.
- Zapravo, bilo je veoma ravno i dosadno. Rekao je da je baš to i želeo jer nije hteo da mu išta odvlači pažnju od njegove vizije.
Postoji mišljenje da je izabrao baš to okruženje za život zato što je posedovalo određenu plodnost i nežnost, što se odražava u prirodi njegovih kultura?
- Ne, ne, ne, odabrao je zato što je imao prijatelje koji su živeli u blizini. Bilo je relativno blizu Londona, i svidelo mu se baš zato što kuća nije bila impozantna i dramatična. Cela poenta je bila, da kada on ode u svoj mali atelje, nije bilo nikog ko bi mogao da mu smeta, i niko nije smeo da uđe osim mene i moje majke. Kao dete sam sate provodila u tom ateljeu.
Šta ste tamo radili?
- Pravila sam male životinje pored njega, ili malog anđela. Znate, pravila sam nešto na mom malom stočiću.
Da li je išta od toga sačuvano?
- Još uvek imam neke od njih, prelepo obojeni religijski komadi. Ne znam gde su tačno. Ponekad bi prestao sa radom i tada bih ga zamolila da mi napravi goluba, ili neku drugu životinju. Mislim da je atelje zapravo odražavao ono što se dešavalo u njegovoj glavi. Ono što je stvarao je bio rečnik oblika koji je izvlačio iz svoje glave.
Da li je taj rečnik razvio pre nego što ste počeli da živite u toj kući? Atelje je još uvek pun kostiju, kremena, kamenja i stvari koje su deo zemlje i koje daju utisak da materijal za crtanje izvlači iz nje.
- Da, to nisam videla u njegovim prethodnim ateljeima i kućama koje je imao, niti u ateljeu u Londonu. Tek kada je počeo da pravi makete, čak i kada je počeo da radi male prikaze porodice, je počeo da gradi svoj rečnik. Možete videti kako ga istražuje u svojim crtežima, skicama i zapisima. To je proces koji pokreće intelekt.
Odakle je došao taj utisak formi nastalih od zemlje? Iz Jorkšira, gde ste odrasli i gde je njegov otac bio rudar?
- To je bio rečnik koji je on osmislio. Kada govorimo o njegovim crtežima oblika iz prirode, ponekad bi u njih ubacio kamen, ali ne sam kamen već ono što on predstavlja u njegovoj glavi, što bi moglo da doda vrednost delu.
Dakle, mislite da su predmeti koje je skupljao u ateljeima predmeti koje je posmatrao kako bi stvorio nešto novo?
- Ne. Ne. Ne mislim to uopšte. Gradio je svoj rečnik oblika, i ako bi tokom naše šetnje video kamen, zainteresovao bi se za njega jer je on predstavljao nešto što
Da li ste ikada razmišljali o tome da postanete umetnik?
- Pa, to je verovatno ono što je trebalo da postanem. Dobro sam crtala, veoma dobro opažam stvari, i imam veoma razvijenu vizuelnu inteligenciju.
je već postojalo u njegovoj glavi. Govori o tome poprilično jasno u jednom pismu „oko vidi nešto što je već u mojoj glavi“. Predmet ne stvara ideju, već obrnuto. Ne kažem da nije bilo iznenađenja, ali to je bio rečnik koji je osmislio i razvio, i bio je tu, mogao si da ga vidiš svuda. Ranije smo spomenuli crteže skloništa, i mislim da je to slično. Imao je tu neverovatnu sposobnost, koju, po mom mišljenju, poseduju svi veliki umetnici, da prodre u podsvesno značenje koje već postoji u njemu. Kao da dolazi iz snova, dela nas kojeg nismo svesni, ali preko kojeg se spajamo sa nečim većim od nas samih. Izgledalo je kao da može da se poveže sa sopstvenom podsvesnošću. Mislim da ovo mogu svi veliki umetnici, kompozitori, ljudi koji zaista menjaju naše shvatanje kulture.
Kada ste odrastali, da li ste bili svesni da je vaš otac zapravo osmislio novi „jezik“ za fizičke oblike? Kao što su i Grci uradili u svoje vreme, tako je i vaš otac pronašao nov način da izrazi ljudsku figuru u 20. veku.
- Mislim da podsvesno jesam, jer sam odlučila da ne mogu da budem umetnica osim ako ne mogu da budem jedna od onih koji zaista promene sve. Mada mislim da su ideja o „rečniku“ i načinu na koji ga je stvorio došle nakon što sam odrasla. Mislim da ih ne bih razumela, ili barem ne bih mogla da ih iskažem, kada sam imala 20 ili čak 30 godina.
Da li ste kritički gledali na rad svog oca?
Jesam, i još uvek ga tako gledam. Mogu da vam kažem zašto su neke stvari bolje od drugih.
Kakav vi mislite da je Henri Mur zapravo bio?
- Voleo je Rotka i pisao je o njemu. Sećam se kada je Rotko sa Njumanom došao na čaj, bilo je veoma uzbudljivo i ja sam otišla i naslikala ogromnog Džeksona Poloka u svinjcu. Voleo je apstraktnost, ali nikada nismo razgovarali o tome.
Pogledaj vesti o: Banca Intesa
