Izvor: TvojPortal.com, 03.Apr.2011, 12:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zemaljski dani teku: Stigli su aprili
(dnevnik.rs) Da, lako ćemo se složiti da je Željko Mitrović kriv za sve. Ne samo da nam kvari decu i omladinu, nego ima i jahtu i dva-tri „jeroplana“, bio je odmah do akademice Mire i Ljubiše Ristića u rukovodstvu JUL-a,
a i danas je neizostavan na svim okupljanjima srpskog političkog i estradno zabavljačkog džet-seta. Muvaroš i prevrtljivac, preletač onaj jedan neopisani. Pa hajde onda da ga lepo časkom kamenujemo i spasemo decu >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << svoju.
Tako bi nas uostalom posavetovao i sam Sin Božji Isus Hristos. Samo što je on još pre dve hiljade godina rekao nešto čega svi mi potonji – a prema sopstvenom („nepodeljenom“) mišljenju o sebi izrazito obrazovani, vaspitani, mudri i uopšte dobro upućeni u mnogo šta, a posebno dobro upućeni u sve – nikako ne bismo mogli da se setimo. Isus je, naime, rekao: „Neka se na njega prvi baci kamenom - ko je bez greha.“
Tu smo dakle. Sreća naša da je Željko Mitrović jedini bivši „julovac“ koji je sačuvao, pa i unapredio, oplodio i do neslućenih razmera razvio i razgranao svoju privatnu TV imperiju. Da je jedini koji i danas igra glavnu ulogu ili centarfora u drugom poluvremenu ovih naših jedinih života, dakle i pre i posle prevrata od 5. oktobra 2000. godine. Ako sad zakukam da je to bilo pre 11 godina, slobodno me ispravite. Nije 11, nego 10 i po, 11 će biti tek najesen. Tek tamo za šest meseci.
Dotle će naše dično nezavisno sudstvo, kao treća poluga demokratske vlasti, možda čak utvrditi da je i Ceca Nacionale za nešto kriva, setiti da joj je u porodičnoj kući na pet spratova u epi-centru Beograda stvarno nađeno desetine i desetine mašinskih pušaka i tone municije u sanducima, pokupljeni su ti sanduci i ti mitralješčići pre osam godina i stvarno ne znam zašto se na sudu toliko oklevalo, mada je naša Ceca imala divno detinjstvo sa Ivicom Dačićem u Žitorađi.
I sam ministar policije naše voli da kaže da su bili nerazdvojni, a meni se sad odnekud prvi put čini da ministar policije ne govori istinu. Slepo sam mu verovao dok je onih 10 godina bio prvi do Slobe, slepo mu verujem i ovih potonjih deset, jer je svojim stručnim i ljudskim kvalitetima stigao do - prvog do Tadića! A to je već karijera na kojoj bi mu pozavideli i Gledston i Čerčil i Nikola Pašić, o Žozefu Fušeu da i ne govorimo, pa se takvom čoveku mora verovati - samo mu jedno ipak ne verujem, a to jedno je - da se družio sa Cecom. Jer sam odnekud siguran da je on u detinjstvu bio najmanji debeljuca i dustabanlija te čuvene varoši Žitorađe, nalik recimo na Dimitrija Vojnova u filmu „Tito i ja“, dočim je Svetlana Ražnjatović zacelo još i tada bila visoka, nogata, krakata i štrkljasta i u svakom pogledu napredna cura, čim se razvila u onakvu „ljepotu đevojku“ dostojnu i samog „narodnog heroja“ Arkana, Bog da mu dušu prosti. Garantujem, mada dokaza nemam, siguran sam da ona onog malog debelog štrebera nije ni gledala.
A priznaću, tek da mi se ministar policije, srce moje, ne uvredi, pa možda i naljuti: i ja sam u detinjstvu i mladosti bio štreber, ali ne debeli, nego naprotiv - mršavi i kržljavi štreber, i moje su drugarice iz detinjstva bile krakate i gledale starije momke, a ja sam im bio samo „rukovodilac“ i „veselko“. Da me uhvate pod ruku na korzou i da ih u bioskop uvedem, a posle su odlazile sa onim mangupima koje nisu smele roditeljima da prikažu. Ja sam im svima bio samo „pokazni momak“ i ko poručen za alibi. Pa je po meni i nastao onaj bećarac: „Sve su moje dok na suncu stoje, a kad sunce sedne, ja nemam nijedne!“
Ali ona Arkanova i Cecina višespratna kuća stvarno bode oči. Gotovo je do kolena onoj vili na Dedinju u vlasništvu Milutina Bojića, julovskog ministra zdravlja. Ali, ono je on sa svojih deset prstiju. Kao i gospođa Milanka Karić, koja je jedina na poslednjem „pred-stiroporskom“ mitingu Tome Nikolića pravedno zaurlala da su se u Srbiji namnožili bogataši čije je bogatstvo sumnjivog porekla i da tome treba stati na put. Niko to nije primetio, pa ni Toma nije obratio pažnju: da taj deo optužbi stavi u usta supruzi prvog i najvećeg srpskog tajkuna Bogoljuba, nekadašnjeg ministra u Vladi Srbije, vlasnika BK televizije, univerziteta i još kojekakvih silnih komiteta, koji je do svoje grandiozne imovine došao na tako isprava način da verovatno do kraja života neće smeti da se vrati u otadžbinu. U onu u kojoj nikad nije ni bio, jer kad je ono podvio rep i sa svojom „Družinom Pere Kvržice“ pobegao – ovde se još „davala“ Jugoslavija.
I sad, il ultimo ratio, ne pada mi na pamet, pa čak ni na kraj pameti, da branim ili bar opravdavam najmlađeg milijardera u mom narodu, kao što nikako neću reći niti da smo svi mi ostali veliki grešnici, manj’ ako se ne dosetimo zločina nečinjenja.
A upravo o tome se ovde i radi. O nečinjenju. Zašto toliko kukamo na Željka kad on i ne postoji, samo ako na TV aparatu pritisnemo ono dugme na kojem piše „isklj“. Jer decu i ne treba da nam vaspitava televizija. Nego roditelji i nastavnici. A to su sve ljudi mojih godina koji takođe svi odreda gledaju Željkove „rijaliti“ programe, kad i ako slučajno ponekad svrate kući – samo u prolazu između sportske kladionice i kockarnice. Takvi roditelji bi Željka od blata pravili. Jer ako ga izgube – izgubiće svaki alibi. Izgovor. Opravdanje. U tome su Srbi prvaci sveta, to kao Srbin potpisujem. Jer smo dobro istrenirani. Dovedite mi nekog Rusa, ili Austrijanca, Engleza, neću mu dati da dođe do reči dok mu ne objasnim šta me sve sprečava da ja najzad budem – ja. I ko je nas sve gazio da nam ne dopusti da mi najzad budemo – mi.
Pričao bih im, ali nemam kade. Treba da se doteram za spontani rijaliti šou. Za sve moje „priče iz života udarnika“ u Kući Velikog brata sa šestoro vrata. Ili na Farmi, a možda čak i na Dvoru. Taj rijaliti je, uostalom, gledao i Čika Jova Zmaj, inače mu se ne bi otelo: „Da me metne ko za kralja, ja bih znao kako valja, oraja bih uvek im’o, drugi porez ne bih prim’o.“
Da, gledao sam i farbanje i specijalno doterivanje za tzv. rijaliti šou kao što sam sretao ljude koji mesecima organizuju spontana okupljanja i demonstracije naroda, kad nam se ono dogodio narod, a posle i sve ostalo što će nam promeniti živote zanavek. I sad oslušnite još jednom kako strašno, pa i fatalistički, čak i kad su samo napisane i odštampane, zvuče ove sintagme „naše jedine živote“ , „zanavek“ ili „nikada više“. Te sintagme, u ovoj našoj Srbijici, ovoj jadnoj postkomunističkoj i najzad samostalnoj i nezavisnoj, tako aktuelne sintagme, da ti niz kičmu, samo ako se usudiš da na njih i pomisliš, prođe neka jeza, strah i drhtanje, ili baš i onaj užas metafizike o kojem je toliko pisao i govorio Lešek Kolakovski.
Da, dušo moja, „proleće je opet, stigli su aprili, al mi nećemo nikad biti, kao što smo bili“.
Đorđe Randelj
.jpg)
