Izvor: Politika, 04.Jun.2013, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lagano
Omađijani, i mi više ne koristimo mozak, jer imamo drugi – elektronski
Nedavno sam video jednu zanimljivu karikaturu. Sinčić drži u rukama najnoviji model tablet računara i pita svog oca koji, zavaljen u fotelju, čita novine:
„Tata... ja znam da koristim laptop, tablet, ajfon, ajped, MP-3 plejer... a šta si ti koristio u mojim godinama?”
„Mozak.”, odgovara otac ne dižući pogled >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa novina.
I naravno, kreće razmišljanje o tome šta nam donosi vrli novi svet, kuda nas to vodi brzi razvoj tehnologija i šta to smišlja Veliki brat koji nas gleda kroz sigurnosne kamere i ekrane naših računara. Drugo pitanje koje se nameće jeste da li nam je bilo bolje ranije, u analognom dobu koje kao da se desilo juče, u veku koji samo što je prošao.
Ne mogu a da se ne otmem slučaju da se tada živelo sporije, bezbrižnije... Lagano. Sećam se da su računari koje je proizvodila EI Niš, legendarni „pekom 64” i kasnije „lira 512”, bili vrhunska dostignuća tehnike. Televizija je imala dva kanala a filmovi su imali dušu. Jedan od poslednjih velikih naučnofantastičnih filmova urađenih u analognoj tehnici, tačnije, sa specijalnim efektima koji ne podrazumevaju korišćenje kompjuterski generisanih slika, bio je legendarni „Blejdraner” ništa manje legendarnijeg ser Ridlija Skota. Nedavno sam ga pogledao opet i zaključio da je impresivniji od većine današnjih blokbastera prenatrpanih pikselima i eksplozijama. Sumorna vizija sveta Filipa K. Dika, po čijem romanu je film rađen, nimalo ne liči na ovu našu današnjicu iako se radnja događa na samo šest godina od danas, u 2019. godini. I tema je poznata – dehumanizacija. Priča o tome kako će čovek, otuđen i izgubljen, prepustiti svoju sudbinu i sudbinu sveta mašinama.
I eto nas ovde, u budućnosti koja nam se dešava. Ne možemo bez naših malih i velikih elektronskih stvarčica. U džepovima pametni telefoni i razni gedžeti, kod kuće kompjuteri i televizori koji reaguju na glas... Kako lepo reče Rob Tomas, pevač grupe Matchbox Twenty – „Ruke su nam pune, ali su nam srca prazna.” I ništa više nije lagano. Sve se ubrzalo. Od protoka u internet kablovima do života na prenatrpanoj planeti. Gradovi su postali košnice u kojima zuji od elektriciteta i ljudi. I neki novi klinci više ne mare za Diznijeve crtaće i pikanje lopte u dvorištu. Razmišlja se, i to ozbiljno, o ukidanju fizičkog vaspitanja u školama. Klinac sa početka ove priče, onaj iz karikature, nacrtan je kao mali debeli momčić sa naočarima. I on i njegovi drugari, svi odreda, svi u razredu, imaju otvorene naloge na „Fejsbuku”. Malo „lurkuju”, malo „tvituju”, malo „surfuju”... Čini se da je vaskoliko znanje na svetu, ono do koga su generacije dolazile uz muku i odricanje, dostupno na jedan klik mišem. Ali da li su današnja deca, i mi sa njima, pametnija, obrazovanija? Izgleda da je ipak u velikom moru besplatnog i lako dostupnog znanja potonula želja za njegovim sticanjem. Zašto učiti, kada već sve piše na Vikipediji?
U celoj toj zbrci i brzini, zatičem sebe kako koristim olovku samo kada pišem posvete na svojim knjigama. U većini slučajeva mi ne treba. „Parkerica” koju mi je otac kupio kada sam upisao fakultet danas izgleda kao arheološki artefakt. Nekima je i modni detalj.
Pogrbljeni, poput pećinskog čoveka, kuckamo po svojim malim elektronskim spravicama, zaneti u svet koji ne postoji i njegove šarene laže. To je dvosmerna komunikacija. On nama daje malo, mi njemu dajemo malo više. I dok to radimo, zaboravljamo na čoveka do nas.
Omađijani, za razliku od oca pomenutog klinca, i mi više ne koristimo mozak, jer imamo drugi – elektronski.
A 2019. godina iz vizije Dika i Skota je odmah tu, iza ugla.
Svet u kome živimo počinje da liči na onaj u „Blejdraneru”, samo mi toga, izgleda nismo svesni.
Dejan Stojiljković
objavljeno: 04.06.2013.
.jpg)
