Izvor: Politika, 05.Apr.2015, 22:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Danas se ajfon drži u ruci kao nekada Biblija
Meni nije bliska „profesorska književnost”, osavremenjivanje istorijskih događaja i likova, ili tzv. akciona literatura, gde se priča svodi na niz burnih događaja gde se jedino čeka šta će biti na kraju
Kada u novoj knjizi pripovedaka Borivoja Gerzića „Poslednje stvari” (Rende) ugledamo imena Davida Albaharija ili Miljenka Jergovića, očekujemo neki kontekst utemeljen na stvarnosti, možda zajedničku literarnu situaciju. Međutim, ne samo u ovim, već i u drugim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pričama, očekivanja su izneverena, rasplet je nepredvidiv. Osnov je naizgled realan, ali se u drugim slojevima otvara složena simbolika međuljudskih odnosa, kao i odnosa prema životu i smrti. „Nekako je najbolje da se priča odvija sama za sebe, i da je pisac samo ruka kroz koju se sliva to „nešto” što najčešće ni on sam ne poznaje do kraja”, kaže Gerzić. Objavio četiri knjige pripovetki i sa engleskog je preveo dela dvadesetak autora, između ostalih i Harolda Pintera, Lorensa Darela, Džojsove, Beketove i Makjuanove pripovetke. Autor je i „Rečnika anglo-američkog slenga”, „Englesko-srpskog rečnika fraza i idioma” i „Rečnika srpskog žargona”.
Logika sna, nadrealni prizori, koji liče na opise apstraktnih umetničkih slika, čak i automatsko pisanje, u osnovi su vaše nove zbirke pripovedaka. Da li je to vaš korak dalje u istraživanju mogućnosti sugestivnosti slike i jezika, očuđenja, proširenja svesti priče?
Šta je san? Čitav jedan svet, zapravo, u kojem provodimo trećinu života, kojim uopšte ne možemo da upravljamo, koji se odvija mimo naše volje, a opet je duboko naš. A i nije naš, nego je nekakva opštost, nekakva vanstvarnost zaista zajednička svim ljudima. Mene san privlači i zato što se tu gubi svaki egoizam, ne postoji više ono „malo ja“ koje nas maltretira u svakodnevnom životu, samo „veliko ja”, i čitav taj ogromni svet u koji je uronjeno. Kod Junga je to dobro obrađeno, on je, čini mi se, rekao, u vezi sa kolektivno nesvesnim, i sa umetnošću, sa pisanjem: „Ko govori u praslikama, govori sa hiljadu glasova.” Snovi, snoviđenja, magnovenje buđenja ili padanja u san, sve to može da bude plodno tlo za onoga ko se bavi pisanjem.
Pisci David Albahari i Miljenko Jergović upleteni su u ove proze kao likovi koji učestvuju u snovidnoj nelogičnosti događaja. Zašto baš oni?
Tu ima nekoliko nivoa. Prvo, zvučni. Ime „David Albahari” ima u sebi drevnu mistiku koja mi se sviđa, a to je i odlično ime da se koristi u literaturi jer je nacionalno neodređeno, što je meni važno. Moji likovi su sve sem nacionalni, pa onda tražim i takva imena za njih, koja imaju opšte značenje. Mislim da ću na kraju završiti sa imenima „čovek” i „žena”, a možda ću posle toga preći i na nešto još neodređenije. Miljenko Jergović, opet, ima neku drugu zvučnu konotaciju za mene. Obično pri izgovoru akcentujem prvi slog njegovog imena, što mi se iz nekog razloga sviđa. Pored toga što su obojica dobri pisci, sve je to, ipak, igra, u kome su ta dva lika, koja zapravo nemaju mnogo veze sa stvarnim osobama, našla mesto u mojim pričama. U trenutku kada sam to pisao, ta imena su mi se iz nekog razloga pojavila pred očima i spojila se i izmešala, u mislima, ili već tamo gde se stvara priča, s nekim drugim stvarima, situacijama ili rečima, a onda, kada sam na kraju sve to pročitao, dopalo mi se da tamo, u pričama, i ostanu.
Šta mislite o prozi kao kao pukom prepričavanju svakodnevice, ili masovnoj psihoterapiji, čega ima sve više?
Zaista je danas to dominantan način pisanja, bar na Zapadu, a i kod nas, koji se skoro u svemu ugledamo na Zapad. Čast izuzecima, ali kod nas se samo prerađuju strane ideje, strani standardi, nekad i do neprepoznavanja. Nije lako, s druge strane, maloj kulturi da bude originalna. Da se vratimo na „puko prepričavanje svakodnevice”. Mislim da je izvorište takvog pisanja u potrebi ljudi da se ogledaju u drugim ljudima, da sebe i svoj život upoređuju sa drugima, da bi tako o sebi stekli neki sud. Takvo pisanje je kao neki romaneskni trač, tj. gomila povezanih tračeva. A većina ljudi najviše voli da tračari, jer je to lakše nego postavljati pitanja i tražiti odgovore. I onda, evo umetničkih dela sa stalnom akcijom, bez mnogo misli, bez mnogo pitanja i zaključaka, stalno repetitivno prisustvo u stalno istim ljudskim problemima: bračnim, poslovnim, finansijskim, kompetitivnim itd. A zapravo ni za šta od toga nema pravog rešenja.
Gde je tu onda umetnost?
Svako drugačije pisanje, koje ne predstavlja razonodu, osuđeno je da bude na margini, i da nema mnogo čitalaca, što ipak ne znači da je manje vredno. Izgleda da je sudbina prave umetnosti da se povuče u elitizam, u uske posvećeničke krugove. Ili je, možda, umetnost, kao bitan faktor ljudske delatnosti, prevaziđena, i tehnika i nauka je sve više istiskuju. Pogledajte samo koliko su sve te spravice i njihove aplikacije mladima interesantnije od umetnosti. Pa oni ne ispuštaju ajfone, ajpode, tablete, i šta sve ne, iz ruku. Kad sede, drže ih kao što se nekad držala Biblija pri molitvi, u krilu, na dlanovima, sa dve spojene šake.
„Nešto se prelomi u čoveku, nešto se prelomi u ženi, izgleda, i to posle više niko da sastavi. Hoće li se, kažem, moći još jednom zavoleti omrznuti?”, kaže jedna od priča. Da li je iskustvo takve proze mnogostruka granična situacija?
Pa upravo su granične situacije plodna polja umetnosti. Ako se umetnik ne bavi tim prelamanjima u ljudskom životu, tim problemima i kontrastima egzistencije, uslovno rečeno „poslednjim stvarima”, čime se on zapravo bavi? Meni nije bliska „profesorska književnost”, sve to osavremenjivanje istorijskih događaja i likova, ili tzv. akciona literatura, gde se priča svodi na niz burnih događaja s mnogo emocija i strasti, i gde se jedino čeka da se vidi šta će biti na kraju. Ili „laka literatura”, koja sve svodi na zabavu. Ali ljudi imaju potrebu za razonodom, a možda i imaju na to pravo. Život nije lak, pa se tako, verovatno, pravi neki balast.
Smrt je jedna od poslednjih stvari. Da li je ona u vašim pričama deo apsurda sveta kao pozornice?
Da, smrt kao krajnje ishodište. Razni su načini kako se čovek s njom suočava. To je ono zanimljivo, jer smrt, sama po sebi, nije. U njoj nema ništa zanimljivo. Ona je poništenje života, kao, recimo, eksplozija atomske bombe. Šta ima zanimljivo kod eksplozije atomske bombe? Ali to kako čovek dočekuje sopstvenu smrt, mislim da tu ima nešto bitno, nešto veliko, ili malo, što govori o svakom pojedincu. A to onda postaje i legitimna velika tema literature i umetnosti.
Marina Vulićević
objavljeno: 06.04.2015.
Pogledaj vesti o: iPhone
