Izvor: Objava, 30.Okt.2020, 10:50

ВЛАДИКА ПЕТАР I ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Митрополит црногорски Петар I Петровић Његош рођен је на Његушима 13. априла 1747. године. Родитељи су му се звали Анђелија и Марко.

Године 1762. одлази са владиком Василијем у Русију на школовање, али се - по владичиној смрти, 1766. године - враћа у Црну Гору. Постаје свештеник и архимандрит. Петар је 1779. године био у једној црногорској делегацији која је у Бечу од Марије Терезије тражила покровитељство и финансијску подршку Црној Гори.

Као митрополит црногорски наследио је 1784. године владику Арсенија Пламенца, у веома тешком времену за Црну Гору. Пошто је хиротонисан у Карловцима, упутио се у Русију у нади да ће добити помоћ. Како се у Русији још раније дознало за црногорске и лично Петрове тужбе на Русију у аустријској престоници 1779. године, био је грубо примљен од кнеза Потемкина, који га је чак и удаљио из Русије сумњичећи га да је "аустријски човек". Царица Катарина II је опозвала ту одлуку пре него што је Петар напустио тле Русије, али је он, дубоко увређен, одбио да се врати. При повратку у домовину ипак је изјавио: "Ко је противу Русије, тај је и противу свијех Словена", што је остала политичка смерница за будуће црногорске владаре.

Фебруара 1786. године владика Петар I враћа се у Црну Гору, у којој су прилике биле изузетно тешке. Минуле године скадарски везир Махмут-паша Бушатлија упао је у Црну Гору и опустошио је до Цетиња. Села су попаљена и опустошена. Народ без кућа, живи по пећинама, глад свуда, племена закрвљена. Владика предузима све да среди ситуацију: путује по Црној Гори, мири завађена племена, сузбија крвну освету. Дуг и упоран посао му је и сузбијање ширења аустријског утицаја у Црној Гори, при чему се сукобљава са гувернадуром Јованом Радоњићем, аустрофилом по убеђењу. Од 1788. године ступа у честе борбе с Турцима, на подстицај Русије.

Две велике битке водио је Владика 1796. године. У јулу су Црногорци потукли - на Мартинићима - знатно бројнију војску скадарског везира Бушатлије. Почетком јесени Везир је подигао још силнију војску и изгубио је живот у другом својем поразу - на побрђу села Крусе. После тих бојева Црној Гори су припојена ближа брђанска племена (Бјелопавлићи и Пипери).

Године 1806. и 1807. Владика предводи Црногорце у борбама с Наполеоновом војском у Боки Которској и допире до Дубровника. После мира између Русије и Француске у Тилзиту Владика напушта приморске крајеве. Интересантна је порука Петра I маршалу Мармону у том периоду. На маршалово питање колико има од Боке до Цетиња, одговор је да има три сата хода, али за пријатеље, а да непријатељи тамо никада неће стићи. Године 1813. поново ослобађа Боку и образује Централну комисију, но следеће године - на основу споразума великих европских сила - Бока је припала Аустрији. У међувремену - за време Првог српског устанка - Петар I је одржавао везе с Карађорђем и с војском задржавао турске снаге из Херцеговине и са скадарског подручја, али тада није било већих бојева.

На изградњи државног апарата Петар I је урадио следеће: на Преображење 1796. године сазвао је скупштину на Цетињу, која је усвојила "Стегу", први писани црногорски закон. Уз то заводи порезе, организује суд који се звао "Правитељство суда црногорског и брдског". Црногорци пружају врло јак отпор новинама које заводи Петар I.

Написао је "Кратку историју Црне Горе", неколико песама под јаким утицајем народне поезије и велики број посланица, упућених црногорским и брдским племенима и братствима и појединим савременицима.

Последњи знатнији окршај био је 1820. године, и то с Турцима, на Морачи. Ту је турска војска поражена; Црној Гори су присаједињене две Мораче и Ровца.

Чак и у дубокој старости владика Петар I је радио на сређивању прилика у Црној Гори - у том погледу његове заслуге су заиста велике. Поткрај живота вршио је знатан утицај на младог Његоша.

Лично храбар, веома способан, а уз то и свестан да Црна Гора мора ићи тим путем, Петар I је, без војске и полиције, ауторитетом верског и политичког вође, ишао ка стварању модерне државе у Црној Гори.

Према себи је био суров, а према другом - праведан, и снисходљив. Живео је у тескобној келији, као прост монах, иако је био кнез целог једног народа.

Петар I умро је на Цетињу 30. октобра 1830. године, а за својег наследника одредио младог Његоша.

Српска православна црква га слави као светитеља.