Izvor: Objava, 15.Jan.2020, 14:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

РОЗА ЛУКСЕМБУРГ

Роза Луксембург, револуционар пољског, немачког и руског радничког покрета, истакнути марксистички теоретичар, рођена је 5. марта 1871. у Замошћу, у породици пољских Јевреја, као најмлађе од петоро деце. Ниског раста, храмајући на једну ногу, Роза се показала као сјајна ученица и интелектуалка. Још као ученица прикључила се забрањеним левичарским круговима у Варшави. Хапшење је избегла бекством у Швајцарску 1889. У Цириху, тада стецишту многих емиграната, студирала је право и економију.

Амбициозна и вредна убрзо је проглашена за најбољег циришког студента, а у слободним часовима проучавала је и бавила се политиком, и дружила се са истомишљеницима. Прво јавно иступање имала је на конгресу Социјалистичке интернационале: јасним ставовима очарала је делегате, а међу њима и Леа Јогихеса, такође пољског емигранта и револуционара. Међу њима се родила љубав, једина права у Розином животу. Међутим, само формално се удала за Немца Густава Либека да би на тај начин добила немачко држављанство.

Иако Роза није волела Немце и Немачку, настанила се 1899. у Берлину, јер је ту био најбоље организован раднички покрет. Ступила је у Немачку социјалдемократску партију (СПД). Врло убедљива и као писац и као говорник, у СПД-у се залагала за револуцију као решење проблема. Учествовала је у пољској револуцији 1905. против руске владавине. Од 1907. доцент високе партијске школе СПД, много пре Првог светског рата борила се против растуће опасности од рата. По избијању рата, нападала је такозвани "Burgfriеdе" у Немачкој, који је све партије обавезивао да оставе по страни разлике, у корист ратних напора. Стално су је хапсили. Између 1916. и 1918. много месеци провела је у затвору због антиратне агитације.

Почетком новембра 1918. пораз Немачке је био неминован. Све њене савезнице (Аустро-Угарска, Бугарска и Турска) већ су положиле оружје. У више немачких лука морнари су одбили да још једном исплове у борбу против Велике Британије и побунили су се. Прикључили су им се радници. Цар је побегао из Берлина и потражио склониште у главном штабу армије, у граду Шпа. Избила је новембарска револуција.

Роза Луксембург је у томе видела прилику да се стара државна структура заувек смрви и уместо ње уведе револуционарна, социјалистичка република савета, тј. совјетска република. Први успеси су се већ назирали. Оснивали су се војнички и раднички савети. Онда је СПД склопио савез с врховном командом и либералним и умереним снагама у рајху који се рушио. За канцелара рајха је изабран Фридрих Еберт, а с прозора Рајхстага његов партијски пријатељ Филип Шајдеман 9. новембра је прогласио немачку републику. Тиме је у последњем тренутку предухитрио Розу Луксембург и њене саборце. Јер, само два сата после Шајдемана, искусни комуниста Карл Либкнехт је испред дворца у Берлину прокламовао "слободну социјалистичку републику Немачку".

Почело је надвлачење у борби за власт присталица двеју државних пројеката. Сви социјалисти и револуционари тог времена очи су упрли у Немачку. Око нове године основана је КПД (Немачка комунистичка партија), а Роза постаје (уз Либкнехта) један од два председника. У јануару 1919. спартаковци су дигли устанак. Роза Луксембург га је подржала али само из партијске лојалности према револуционарној групи Спартак, међу чијим је оснивачима некад била. Самом устанку није давала велике изгледе на успех и била је у праву.

Мада свесна да јој је глава у торби, остала је у Берлину, само је за време нереда стално мењала адресу. У свом последњем чланку, објављеном 14. јануара 1919, написала је: "Револуција ће се већ сутра подићи с грохотом и на ваш ужас огласити се јеком труба: била сам, јесам, бићу!" Сутрадан су, издајом, она и Карл Либкнехт ухапшени у стану где су се крили. После саслушавања, малтретирања и мучења убијени су и бачени у један од берлинских канала. То су учинили војници и официри радикално десног фрајкора (паравојне формације), у намери да град очисте од "неподобних". Тако је Роза Луксембург свој живот дала револуцији.