Izvor: Objava, 19.Sep.2019, 18:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЗЕКА БУЉУБАША

Зека Буљубаша је био јунак из првог српског устанка. Право име му је било Јован Глигоријевић. Родио се 1785. године у Доманима код Невесиња. Живео је у селу бавећи се сеоским пословима, истичући се високим растом и изразито зеленим очима због којих је и добио надимак Зека. По препоруци сеоског кнеза ступио је у службу Адем-бега Бешагића. Бег је трговао стоком и обично је продавао у Дубровнику па је и Зека често тамо одлазио. Задобио је пуно бегово поверење, али овај се ипак силно расрдио кад се побратимио с његовим сином Мехом.

Враћајући се у своје село, убио је зликовца Мујагу Анадолца кад је отео младу удовицу Иконију са нешто стоке што је имала. С њим се задесио и побратим Мехо коме не беше право то што Зека уби Турчина те се ту разиђоше засвагда. Плашећи се освете, цела породица Глигоријевић, а с њом и Иконија у коју се Зека био загледао, ноћу напусти село и после извесног времена настани се у Спречи.

Зека се после убиства Турчина скривао у околини села, па је тек сутрадан од кнеза сазнао да су се његови одселили. Трагајући за породицом, идући подаље од друмова, најзад се прикључио неком трговачком каравану и доспео у Вишеград. На препоруку људи из каравана примио га је у службу трговац дрветом Митар Попара и запослио као сплавара на Дрини. Уз газдину помоћ, сплаварећи на Дрини, упознао је људе који су га довели до Стојана Чупића код кога је био и каснији војвода Симо Катић. И сам из источне Босне, Катић је добро познавао многе досељенике у Семберији тако да је и Зеку одвео у Бродац код Бијељине, где му се настанила породица по одласку из Спрече. Тад је сазнао и за породичну трагедију за коју је и сам осећао кривицу.

За време боравка у Спречи, радећи на имању неког аге, Глигоријевићеве су пронашла браћа Мујаге Анадолца, убили оца породице Љубинка и сина му Стевана и исекли их на комаде. После овог догађаја у Бродац су се преселиле две Зекине сестре, мајка и брат Марко који се оженио Иконијом немајући никаква гласа од Зеке и закључивши да је изгубио живот.

Препун бола, Зека се након тога прикључио устаницима у Србији. Његово војевање у чети Стојана Чупића почело је у лето 1804. године. Пошто се доказао храброшћу и вештином, Чупић га је унапредио у звање буљубаше и одредио му сектор (на ушћу Дрине) који је штитио од упада Турака из Босне. На подручју села Црна Бара, где је било седиште његове чете, Зека је окупио до двеста момака, најхрабријих бораца, тзв. "голих синова", људи без куће и породице. Били су то углавном Срби из Босне и из Херцеговине, млади људи који су се као и он придружили устаницима у Србији. "Голаћи" су, ратујући с Турцима, брзо задобили плен којим су се лепо обукли, окитили златом и снабдели најлепшим оружјем. Бирао је најхрабрије међу најхрабријим "голаћима" са којима је често, тајно, прелазио у Босну, прикупљао податке о јачини и покретима турских снага, пратио их, пресретао и нападао турске посаде. У тим тако осмишљеним и смелим подухватима, који су били главни задатак његове чете, био је ненадмашан. Ослањајући се на своје обавештајце, његова је чета готово неометано оперисала по Семберији, босанској Посавини, око Зворника и повремено долазила до Тузле.

Карађорђе је једном изјавио да би мирно могао спавати кад би "свуда имао по једно око као што је Зекино". Два дана пре почетка битке на Мишару дао је Зеки у задатак да затвори комуникације око Шапца како Турци не би могли улазити у град нити излазити из њега.

По ослобођењу Шапца (1807) његова је чета одређена да штити границу на Дрини, а ново седиште било му је у Парашници. Након тога, у жестоким борбама на Дрини, на подручју Лешнице и Лознице, редовно је учествовала чета Зеке Буљубаше.

Године 1813. почео је коначни обрачун. Босански везир Деренделија Али-паша покренуо је на Србију све босанске бегове. Заузевши тешком муком Лешницу и Лозницу, везир је опрезно ишао низ Дрину, ка њеном ушћу у Саву. На Засавици (Равњу) је, 1. септембра 1813., наишао на препреку са каквом се дотле, а ни после, никада није суочио. У том шанцу се нашла невелика, бескрајно храбра војска. Чета легендарног буљубаше ту се први пут од почетка устанка борила из шанца. Везирова војска је данима у таласима безуспешно нападала на то незнатно утврђење. Турске су бимбаше деморалисану војску бичевима и кубурама нагонили на српски шанац. Копајући уздужне ровове, приближили су се српским положајима. Непрестане кише изазвале су поплаву, барут је овлажио и постао неупотребљив, па устаничке старешине решише да напусте шанац. Док се већина преживелих повлачила, Зека им је с преосталим "голаћима" бранио одступницу. Пошто се помолише Богу, 17. септембра 1813. године пођоше у последњи бој, само са исуканим ножевима, соколећи један другог секоше се с Турцима док и сами не бише исечени. Ти хероји (Зека, Суреп, Петроније, Ногић, Станко Црнобарац) умрли су смрћу необичном по јунаштву и по поетичности.

Зека је био веома висок, смеђе косе, лепих црта лица, необично снажан и храбар, дубоког гласа, вешт и сналажљив, смирен у процени ситуације.

Увек насмешен, делећи и добро и зло са својим "голим синовима", он је неком чудном моћи која је зрачила из њега могао да покрене неодлучне, да пробуди веру и код оних који су вечито сумњали у успех, да уздигне колебљиве и да опоменом уразуми оне који би одустајали пред опасностима.