Izvor: Objava, 10.Feb.2019, 22:38   (ažurirano 02.Apr.2020.)

АЛЕКСАНДАР ПУШКИН

Великан руске књижевности Александар Сергејевич Пушкин рођен је 6. јуна 1799. године у Москви. Отац му је из старе племићке породице, а мајка унука Абрама Петровича Ханибала, Арапина, кога је Петар Велики као дечака добио на поклон од свог великодостојника Саве Владиславића, родом Србина из Херцеговине, школовао га и учинио дворанином. Пушкинов стриц Василиј Љвович био је значајни руски песник сентименталиста.

Од раног детињства Пушкин је говорио и читао на француском. 1811. године уписан је на Лицеј у Царском Селу. 1817. године завршио је Лицеј и одређен да ради у Министарству иностраних послова у тадашњој руској престоници Санкт Петерсбургу.

Ступивши у књижевни живот, Пушкин постаје члан друштва "Зелена лампа", које је било под утицајем декабриста и њиховог удружења "Савез среће". Због тога, касније, доживљава низ неприлика, као и због политичког садржаја неких својих песама. Наиме, у мају 1820. године прогнан је на југ Русије, у Бесарабију. Ту се среће са Србима избеглим из Србије после слома Првог српског устанка, од којих је чуо приче о устанку и упознао се са изворном српском народном поезијом. Пише песму Карађорђевој кћери. Потом одлази у Одесу. Тада обилази Кавказ и Крим. 1824. године отпуштен је из службе и прогнан у село Михајловско, на очево имање.

За све то време Пушкинове песме контролишу, читају његова писма. Али, пошто нема доказа да је учествовао у раду тајних друштава, цар Николај I враћа га 1826. године у Санкт Петерсбург. Но, Пушкина опет позивају на одговорност због песама "Андре Шеније" и "Гаврилијада". 1831. године, враћа се у државну службу, а 1833. године цар га производи у камер-јункера, чин који је тада додељиван почетницима у служби, чиме јавно понижава песника.

Пушкин се брани писањем и покретањем књижевног часописа "Савременик" (1836). Већ наредне године, 1837, 10. фебруара, Пушкин умире у мукама од ране задобијене у двобоју с гардијским официром Жоржом Дантесом. На тај двобој песник је изазван дворским сплеткама које су се плеле око његове жене Наталије Гончарове, анонимним писмима и увредљивим доставама о тобожњим везама његове жене са Дантесом.

Пушкин је од своје дадиље Арине Родионовне чуо безброј бајки. Зато је много волео бајке. Неколико народних бајки га је толико импресионирало да је приступио њиховој уметничкој преради. То су бајке "Бајка о цару Салтану" и "Бајка о рибару и рибици", које у Пушкиновој верзији представљају нова књижевна дела. Прерадио је и преточио у стихове и друге бајке ("Бајка о златном петлићу", "Бајка о мртвој царевој кћери и седморици витезова"), али су "Бајка о цару Салтану" и "Бајка о рибару и рибици" најчувеније по бујном романтичарском исказу и колориту, по сјајно изведеној звучности и следу епизода и радње.

Огромно је песничко Пушкиново дело. Лирском изразу посветио је највећи део свога књижевног рада. Чувене су његове песме и поеме: "Споменик подигох себи" (1836), "Руслан и Људмила" (1820), "Кавкаски заробљеник", "Цигани", "Бронзани коњаник", "Полтава". Чувена је Пушкинова драма у стиховима "Борис Годунов". Чувен је Пушкинов роман у стиховима "Евгеније Оњегин".

Прво значајније Пушкиново прозно дело је недовршени роман "Арапин Петра Великог" (1827), а прво завршено прозно дело је збирка приповедака "Белкинове приче" (1831).

Историјски роман "Капетанова кћи" (1836) први је реалистички прозни роман у руској књижевности. Временски, овај роман је смештен у близину песникове савремености, у руску прошлост краја XVIII века, када је Руску царевину до темеља потресао талас великог народног покрета у Пугачовљевој буни (1773-1775). Пушкин настоји да објективно сагледава збивања, установљава принцип социјалне детерминације ликова. Најистакнутији руски романтичар постаје творац новог правца у руској књижевности - реализма.

Пушкин је дао много, али није имао времена да даље истражује, да усавршава открића до којих у процесу писања долази, да доврши започета дела. Његови јунаци, незадовољни стварношћу у којој живe, издигнути изнад духовног нивоа средине у којој живе, страсно узбуђени идеалом слободе, надживели су песника.