Izvor: Objava, 30.Avg.2018, 11:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КРАТКА ИСТОРИЈА КИНЕ

Кинеска цивилизација је настала на обалама две велике реке Хоангхо и Јангцекјанг, на којима су се настанили припадници монголског степског народа. Живели су сиромашно и често су били сведоци пораста водостаја река. Упади номада и земљотреси отежавали су њихов ионако тежак живот. Земљу нису наводњавали све до VI века пре н. е.

Тежња разних династија које су се смењивале у тим временима била је да земља буде уједињена и јака, али потпуно уједињење земље не би трајало дуго и бивало је често нарушавано. Династија Џоу (1122-221. пре н. е.), чији су чланови себи додељивали титулу синови неба, већ је владала земљом у којој су ратари наводњавали поља, узгајали жито и градили житнице и у којој се писало идеограмским писмом. Династија је подељена на две гране, које су контролисале источну и западну Кину.

Са династијом Ћин (221-202. пре н. е.) народ је осетио чврсту руку јаке апсолутистичке власти у личности Ћин Схи Хуанг Дија, који се трудио да силом уједини земљу. Освојен је север Кореје и започета изградња Кинеског зида, ради одбране од упада туђинаца. Са династијом Хан (од 202. пре н. е. до 220. н. е.) отпочело је златно доба кинеске културе и дошло је до важних достигнућа: у употребу је ушао папир, почело се са астрономским проучавањима и извођењем водних радова. Учења Конфучија, који је живео у време династије Џоу, званично су усвојена и утврдила су сталешко друштво у којем су службеници бирани према способностима. Устанци и сељачке буне ослабили су династију и гурнули земљу у троиповековни период подела, сукоба и нестабилности.

После три и по века подела и сукоба у Кини је дошла на власт династија Суеј (581-618). Први монарх династије Суеј Вен Ти водио је благонаклону политику према сељачким масама, јер је желео да придобије њихову подршку. Царство је достигло етапу сјаја и величине с династијом Танг (618-907), када је забележено највеће територијално ширење. Битка код Таласа, иако су је Кинези изгубили, зауставила је ширење Арапа у средњој Азији. У том периоду будизам је продро у Кину. Међу ондашњим владарима истиче се царица Ву, жена велике енергије и суровости. Међутим, ту династију су уништиле побуне, а у наредним годинама се на власти смењивало или сударало пет династија, све док 960. године није отпочела владавина династије Сунг. Она је владала три века и тај период интензивне трговачке активности донео је Кини користи. Тада су Кинези дошли до важних изума који ће, када их Запад буде прихватио, допринети значајним променама у свету. Пронашли су барут, компас и штампарство помоћу покретних слова.

С најездом Монгола отпочео је нови период. Номаде из средње Азије ће "освојити" префињена кинеска цивилизација, па ће се Кублај-кан, унук Џингис-кана, прогласити царем 1279. године и биће први владар из династије Јуан. Затим је уследио дуг период стабилности, која је надживела пропаст монголске власти. Извршени су важни радови и проширен је систем државних житница да би се спречиле последице лоших жетви. Унаточ свему, та династија је увек сматрана туђинском. Године 1368. је Џу Јуенџанг основао династију Минг, која је остала на власти скоро 300 година.

Династија Минг одржала се на власти између 1368. и 1644. године. Представљала је класично доба у уметности и књижевности, а током њене владавине постигнуто је велико привредно благостање. Освојени су југ Манџурије и Јунан. Династију Минг је истиснула династија Чинг, из Манџурије, коју су широки слојеви кинеског друштва увек сматрали туђинском. Одржала се до 1912. године унаточ озбиљним друштвеним превирањима и полаганом опадању.

Кина је дуго остала изолована земља и имала је мало контаката с иностранством, али је ипак будила апетите колонијалне Европе. Британци су гајили опијум у Индији и продавали га у Кини. Пошто је узимање опијума изазвало прави помор становништва, увоз тог опојног средства је забрањен 1839. године царским декретом. Британци су реаговали тако што су исте године отпочели рат против Кине, освојили Кантон и Шангај и натерали поражене Кинезе да им мировним уговором склопљеним 1842. године уступе Хонг Конг.

Степен опадања снаге Кине толико је био велики да су цареви били приморани да дају концесије екстериторијалности разним западним силама. Реакција на слабост и корупцију туђинске династије довела је до стварања покрета тајпинг. Сељачки устанак из 1850. године, који је подигао тај покрет, претворио се у грађански рат у којем је погинуло двадесет милиона људи. Међутим, ни реке проливене крви нису помогле да се збаци династија коју су западне земље одржавале на власти, јер је служила њиховим интересима. На позив кинеског цара, Велика Британија, Француска и САД послале су своје војске у Кину које су заједно са царском војском 1864. године угушиле устанак.

Национални покрети се супротстављају страном присуству и политици коју води царска власт. Године 1900. избила је национална побуна тајног друштва "Боксера". Царица Цу-Ши и кинеска влада позивају стране трупе у помоћ. Војне снаге Велике Британије, Француске, Немачке, Аустро-Угарске, Русије, Италије, САД, Јапана, Аустралије и Британске Индије угушиле су побуну, али жеља да Кина постане независна држава појачана је. Године 1905. један политичар, Сун Јат-Сен оснива покрет који ће 1912. постати Национална партија (Куоминтанг); он жели да Кина постане република.

Године 1912. последњи цар Пу-Ји је принуђен да абдицира, то јест да се одрекне власти. Република се проглашава у Нанкингу, али Сун Јат-Сен не располаже довољном влашћу. Нова власт мора да се супротстави "господарима рата" који намећу своје сопствене законе у оним областима Кине које контролишу. Године 1911. и 1912. кинеске провинције Монголија и Тибет проглашавају аутономију. Коначно, у Манџурији, насељеној Кинезима, јапански утицај је доминантан.

После смрти Сун Јат-Сена 1925, Куоминтанг се дели и Чанг Кај Шек, представник најумереније тенденције, преузима власт. Он се брзо супротставља Кинеској комунистичкој партији која је основана у Шангају 1921. године. Комунисти, које предводе Мао Це Тунг, Чоу Енлај и Чу Де, су жртве прогона 1927. године. Они напуштају Шангај и премештају се на југ земље. Чанг Кај Шек покушава да их истера одатле. Да би избегли окружење, Мао Це Тунг и Чу Де почињу 1934. године оно што се зове "Дуги марш": преко планина и мочвара 130.000 људи остварује марш дуг 12.000 км. Само 30.000 њих успева да дође до Јанана на северу земље.

Године 1931. Јапан врши инвазију на Манџурију на северу Кине и од ње ствара марионетску државу Манџукуо. 1937. Јапанци продиру у Кину. То је почетак рата између Кине и Јапана који ће трајати до краја Другог светског рата.

После Другог светског рата у Кини се поново сукобљавају националисти Куоминтанга и комунисти. Конфликт се завршава 1949. победом комуниста: проглашена је Народна Република Кина и њен први председник постаје Мао Це Тунг. Земља је уништена после четири деценије недаћа. Прихватајући совјетски модел, комунисти уводе ауторитарни режим и спроводе врло важне реформе. Организована је модерна индустрија; милиони људи, посебно богатих власника, ухапшени су или, чак, стрељани. Део становништва остаје нерасположен према комунизму. Почев од 1958. Мао Це Тунг се удаљава од совјетског модела. Лансира реформу која се назива "Велики скок унапред". У селима су формиране "народне комуне" које чине породице које заједно обрађују земљу и деле пољопривредне и индустријске производе. Комуна се брине о свему: здрављу, политичком образовању, школовању деце итд. Али Велики скок не доноси жељени просперитет.

Године 1966, ослањајући се на армију и омладину, Мао покреће Културну револуцију: "црвена гарда", средњошколци и студенти, полазећи од "Мале црвене књиге", која садржи Маов програм, спроводили су терор над становништвом и уништавали, чак, и књиге и уметничка дела која су подсећала на Кину пре комунизма. Културна револуција, спровођена десет година, проузроковала је смрт више милиона људи.

Мао Це Тунг умире 1976, и следеће године на власт долази Денг Сјао Пинг. Он успоставља програм модернизације индустрије, пољопривреде, војске и науке. Кина се постепено либерализује и приватна предузећа, трговине, банке почињу да развијају размену са другим земљама. Али наслеђени комунистички режим којим доминира Комунистичка партија не допушта опозицију. Јуна 1989. војска масакрира студенте који на тргу Тјенанмен у Пекингу протествују тражећи више слободе. После смрти Денг Сјао Пинга 1997. године режим се ублажава а земља се све више отвара међународном тржишту.