Izvor: TvojPortal.com, 12.Jun.2011, 00:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NEMET: Papa je spreman da dođe u Srbiju
Zrenjanin - Izvor: Dnevnik.rs Prošlonedeljna poseta pape Benedikta XVI Hrvatskoj bila je, po oceni biskupa zrenjaninskog dr Ladislava Nemeta, „veliki uspeh, ali svakako i ogromno versko iskustvo”.
– Dvodnevni susret sa Svetim ocem bio je apsolutno bez političkih sadržaja. Jedina stvar koju je papa itekako naglasio jeste da Hrvatska pripada evropskoj porodici velikih nacija i da svakako zaslužuje ulazak >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << u Evropsku uniju, što je isto, polurečenicom, rekao i za ostale države Balkana. Napomenuo je, s jedne strane, da je Hrvatska oduvek bila deo centralne Evrope, ali je isto tako rekao da bi proces integracija trebalo da se proširi i na one države, malo istočnije od Hrvatske, ne spominjući imena Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore ili Albanije. Ali, to su jedine države koje još nisu integrisane u te evropske tokove – ocenio je u razgovoru za “Dnevnik” biskup zrenjaninski dr Ladislav Nemet, koji je i boravio u Zagrebu u vreme papine posete.
U Hrvatskoj su se, tokom posete, izdvojila dva pitanja kao najvažnija. Jedno pozitivno, a to je ulazak ove zemlje u EU, a drugo, uslovno rečeno, negativno sa stanovišta sekularne države – insistiranje na zabrani abortusa?
– Ne smemo zaboraviti koji je bio glavni cilj posete pape. Hrvatska biskupska konferencija, zajedno sa hrvatskom državom, organizovala je Godinu porodice. I godinu dana se radilo na tome da se skrene pažnja hrvatske javnosti na porodične vrednosti, borbu protiv pobačaja, jer Katolička crkva, isto kao i Pravoslavna, uči da život počinje od prvog i traje do poslednjeg trenutka. Po Bibliji, život je dar Božiji, i samo Bog može da vlada nad životom. Ali, abortus kao takav nije bio posebna tema prilikom boravka pape u Zagrebu. On je upućivao pozitivne poruke, govorio o tome da treba ceniti porodični život, primiti Božiji dar – dete, i da porodicu kao takvu država mora da poštuje i da joj pomogne, čak ako treba i dodatno. Ovo je za Evropu itekako važno, jer znamo da je njen najveći problem danas demografska kriza. Društvo je prestaro, u Srbiji vidimo koliko imamo penzionera, a koliko malo dece, i ako država na tom polju ništa ne radi, crkva mora da podigne glas. Jer, crkva je odgovorna za moralno stanje nacije.
U Srbiji se, međutim, u prvi plan stavila poseta pape grobu zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca koga ovde smatraju ratnim zločincem zbog saradnje sa ustaškim režimom. Može li odnos Katoličke crkve prema Stepincu dodatno opteretiti odnose sa Srpskog pravoslavnom crkvom?
– Mislim da tu nema šta da se opterećuje, taj odnos je opterećen već dosta dugo. Najveće opterećenje je to što SPC ne pravi razliku između Hrvatske i Katoličke crkve, kao takve. Katolička crkva ima milijardu i dvesta miliona vernika u svetu, i u Kini, i u Indiji, gde nikada o Stepnicu ni čuli nisu. Za mene, kao katoličkog biskupa, dosta je nejasno zašto se SPC po svaku cenu drži doktrine Drugog svetskog rata, kad znamo da je od njega, kao prvo, prošlo sedamdeset godina, a drugo – da je devedesetih godina Ratko Mladić bio itekako krvoločan. Interesantno je da se na istoriju gleda toliko filtrirano i selektivno. Znamo i sami da je kardinal Stepinac u više navrata, o čemu postoje i istorijski dokumenti, intervenisao kod Ante Pavelića u vezi Jasenovca, i svih tih zločina koji su tamo počinjeni.
Kada se u Katoličkoj crkvi neko proglasi blaženim, poput Stepinca, onda se vodi jako dug proces, a tokom njega se skupljaju sva pisma i dokumentacija, iz koje se vidi koliko je on pomogao i Jevrejima i Srbima koji su tražili zaštitu pred ustaškim zločinima. Naravno, to vredi za Stepinca, možda ne i za sve njegove sveštenike, jer znamo da, nezavisno od svega, u svim institucijama ima ljudi koji su malo, ili više, skrenuli sa strane, pa su ušli u neke radikalne vode. Stepinac je, na primer, sveštenika koji je kasnije bio i šef jasenovačkog logora, raščinio već 1941-1942. godine, tako da je već u početku bilo jasno da su oni koji su bili za radikalne metode bili isključeni iz crkve.
Koje su, u ovom trenutku, pretpostavke za posetu pape Srbiji, a gde su prepreke? Da li bi njegov dolazak više poslužio za demonstracije ovdašnjih desničarskih i ekstremističkih grupa, nego li za širenje poruka mira?
– Problem je više kod nas u Srbiji, nego na strani Vatikana ili Svetog Oca koji je više puta govorio da bi rado posetio Srbiju. Isto to je govorio i njegov prethodnik Jovan Pavle Drugi. Papa je spreman da dođe, ali to je jedan problem koji je mnogo složeniji i trebalo bi ga rešiti u Srbiji. Znamo da je Sinod SPC rekao da je sada malo verovatno da će papa biti pozvan u posetu. Spremanje poziva papi je komplikovanije nego jednom patrijarhu, jer papa je glava države. On nije samo crkveno lice, nego je i predsednik jedne države, nezavisno u kojoj formi.
Analitičari tumače da bi poseta pape Srbiji mogla da posluži kao “odskočna daska” za kasniji dolazak u Rusiju. Koliko je realno da Benedikt XVI zapravo prvo ode u Rusiju, a zatim dođe u Srbiju?
– Lično mislim da je, zbog stanja u pravoslavnom svetu, teško zamislivo da papa prvo dođe u Srbiju, a tek posle sretne patrijarha moskovskog. Zašto? Zato što je papa već sreo patrijarha Konstantinopolja koji je, prema svetom redu, prvi među patrijarsima na istoku. A znamo da je Moskva danas mnogo jača, ima i vernike, religija se razvija, i hvala Bogu da je tako. Njegova svetost, patrijarh Kiril, svakako želi da sretne papu, i verujem da bi voleo prvo on da se vidi sa njim, pa da tek onda papa dođe kod nas.
Da li je period do 2013. godine, za kada je u Nišu zakazano svečano obeležavanje 1700 godina od Milanskog edikta, isuviše kratko vreme da bi se još više poradilo na ekumenizmu?
– Ovo je svakako fenomen naših vremena da mi uopšte i razgovaramo o tome. Vatikan ima jednog posebnog ministra za ekumenizam koji je pre dva meseca bio kod patrijarha Kirila u Moskvi, a bio je i ovde, na ustoličenju patrijarha Irineja u Peći. Dakle, postoje kontakti, nešto o čemu se pre trideset – četrdeset godina samo sanjalo. Probili smo jednu barijeru koja je ranije bila kao betonski zid, a sada je, rekao bih, kao švajcarski sir. Ipak, ima rupica u tom zidu, ali kroz njega možemo da prolazimo. I to je najvažnije. Naravno, znate i vi da je do raskola među crkvama došlo 1054. godine, skoro hiljadu godina je prošlo od tada, a za to vreme dogodilo se puno negativnih stvari. I zato na tom planu treba puno da se radi, ne samo da se moli, nego i da se istorijski ispitaju i utvrde činjenice, da se promeni mentalitet ljudi. A sami naši vernici, nezavisno sa koje strane, vide da se događaju takvi susreti i sastanci na svim nivoima, što doprinosi da se pitanje ekumenizma nekako uvlači u javni život.
Nema boljeg gazde od vlasnika
SPC je na poslednjem Saboru ponovo pozvala državu da do kraja ispoštuje Zakon o vraćanju imovine crkvama. SPC je do sada vraćeno oko četvrtine imovine, a ostalim verskim zajednicama u Srbiji mnogo manje.
– Drago nam je da je SPC toliko konstantna i bori se za tu istorijsku pravdu. SPC je većinska crkva, i baš zbog toga je posedovala više, a imala je i druge mogućnosti. Međutim, i mi bismo voleli da dobijemo više nazad. Posebno je za nas problematično da država, baš tamo gde bi mogla da učini, ništa ne čini, a to se odnosi na vraćanje poljoprivrednog zemljišta koje nam je oduzeto posle Drugog svetskog rata, a koje je služilo za održavanje naših sakralnih objekata, finansiranje sveštenstva i rada u crkvama. Znamo da je država danas najveći vlasnik poljoprivrednog zemljišta i pitanje njenog vraćanja moglo bi biti rešeno jednim potpisom. Ali, u tom pitanju se ogleda ili politička nemoć, ili nedostatak političke volje da se reši problem, što je za mene nerazumljivo, jer znate da nema boljeg gazde od samog vlasnika. Primera radi, Banatska biskupija potražuje 1.800 hektara, a do sada joj je vraćeno – pet!
Srbijaspcpapa
