Izvor: TvojPortal.com, 05.Jun.2011, 12:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Emocija je ista u teatru i na filmu
Izvor : Dnevnik.rs Za više uloga u predstavi „Metamorfoze“ po Ovidiju, u režiji Aleksandra Popovskog i izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta, glumica Nada Šargin dobila je Sterijinu nagradu na završenom 56. Sterijinom pozorju, drugi put nakon što ju je dobila pre dve godine za ulogu Roze u predstavi „Nevinost“ u režiji Dejana Mijača.
Iz rodnog Zrenjanina je otišla na studije glume u Novom Sadu i logično je bilo da karijeru započne u Srpskom narodnom pozorištu. Tako je i bilo, dok njen talenat nije privukao toliko pažnje da je požele i na drugim scenama. Sada igra u nekoliko pozorišta u Beogradu.
Ali, ispostavilo se da se Nada Šargin vrlo dobro snalazi i pred kamerama, pa je od 2004. na ovamo glumila u više od deset filmova, među kojima su „Žena sa slomljenim nosem“ u režiji Srđana Koljevića i „Sutra ujutro“ u režiji Olega Novkovića. Dobila je nagradu za najbolju žensku ulogu na Filmskim susretima u Nišu, a sada je stiglo priznanje za ono što je stvorila menjajući se, kako i sugeriše naslov predstave “Metamorfoze”, zajedno sa svojim kolegama Nebojšom Glogovcem, Tamarom Vučković, Nikolom Đuričkom, Jelenom Đokić, Goranom Šušljikom, Radovanom Vujovićem i Marijom Vicković.
Da li je ljudima danas potrebno više promena, ili možda treba da ostanu verni nekim svojim principima?
- Pravo da vam kažem, verujem da je samoosvešćivanje jako bitno za svakog pojedinca. Sazrevanje svesti neki ljudi dožive u dvadesetim, neki kasnije, u zrelijim godinama, a neki nikada. Ali bar meni to pomaže, da sagledavam sebe s više strana, da slušam ljude šta mi govore, i šta se o meni govori, o nekim mojim postupcima, ovakvim ili onakvim, da čitam to, i da se pitam šta me navodi na neke dobre i loše stvari. Prosto pokušavam sebe da spasem od sebe, pa onda od drugih, ili da sebe više volim kao sebe, a tek onda drugi tu da nađu nešto. Po mom mišljenju, samoposmatranje je jako bitno da bi ljudi mogli da se menjaju na bolje.
Ovidije nam je gotovo sve ispričao o ljubavi, prelazio neke granice i vraćao se, pa zašto su nama danas neke stvari čudne ili su još uvek tabui?
- Ako mislite na incest, jeste u neku ruku neprijatno, kad tako nešto vidite, ili čujete neku priču o tome. Moram da priznam da i ja osetim nelagodu i neprijatnost. Nije mi to ni prirodno, niti normalno, ali ja stvarno razumem ljubav kao ljubav, tako da mogu da poverujem u to, da neko voli svoju majku ili oca, mogu to da razumem kao glumica, i da to na sceni odigram, da bude uverljivo, i da tu osobu, ne opravdam, nego razumem. Ne možemo mi pravdati, mi se doduše ne bavimo u predstavi tom temom, ali ne mogu pravdati pedofiliju, mogu samo da je osuđujem, jer to smatram bolešću ali, iskreno, i ja isto nemam dobar osećaj oko toga. Mogu da shvatim da ovo što ja igram u jednoj od uloga – ćerku koja toliko voli svog oca, pa čak i erotski i seksualno, neko može da doživi, tu vrstu surovog poremećaja u ljubavi. Ali, iskreno, neprijatno mi je kada čujem tako nešto.
Da li je reditelj Aco Popovski toliko privlačan za glumce, ili se stvorila i neka sinergija između glumaca u ovoj predstavi?
- Da, vrlo. Svi ovi ljudi su uglavnom radili zajedno, jako se poštuju i vole, i to je dobra hemija, kako mi kažemo u poslu. Sa dosta njih sam snimala filmove, i za televiziju, radila u pozorištu... Volimo se, znamo kako ko funkcioniše, i bilo je samo potrebno da svako pruži najbolje od sebe u procesu rada, u vrednoći, a i onaj emotivni deo sebe. Svi kažu da se to na sceni vidi, da se mi poštujemo, volimo, i da se svi na istom talasu vozimo, što se kaže.
Jedna ste od retkih mladih glumica koja ima paralelnu karijeru, snima filmove, ali od pozorišta ne odustaje i daje ono najbolje od sebe. Da li može i pozorište i film da se uobliči u jedan sistem, ili su stalno kao dve paralelne struje u nečijem poslu?
- Paralelne su struje. Rad na filmu je potpuno drugačiji od rada u pozorištu, prvo vremenski. Ali, ceo sistem je potpuno drugačiji, mada je glumačka suština ista. I gluma je drugačija, dosta je svedenija na filmu, minimalniji je izraz, ali ono što je unutra, što je emocija, intelekt, misao, duh nečiji, nečija harizma, to je, naravno, isto, jer koristite se sobom. Ipak je to nešto što ide paralelno. U nekim zemljama ljudi moraju da odluče šta će da rade, i retko upadaju u drugi sistem, jer se tamo ne može raditi istovremeno na filmu i u pozorištu, zbog načina na koji sve funkcioniše. Kod nas se to još uvek može, i to je jedan haos, pravo da vam kažem, kada se tako radi. Trčite na snimanje, na probe, pa kad se nekad poklope termini...
Ali, s druge strane, to je dobro zato što mi glumci imamo mogućnost da se ipak maksimalno iskažemo i u jednom i u drugom mediju. Zato je to dobro, mada je jako naporno, čak malo i šizofreno. Nije baš ni zdravo, kad trčite s filma u pozorište, tamo, ovamo, menjate svetove, niste baš najbolje energetski usmereni, ali ne bih se odrekla ni jedne ni druge stvari, tako da čak i ovaj naš sistem, takav je kakav je, meni na neki način odgovara.
pozorište
.jpg)
